Nema povratka na staro, došle su odlučne generacije – Kultura

***
“Čudno je i divno kako se u životu tuga i sreća prepliću. Muka i radost drže se ruku pod ruku. I dobro je što je tako. Ni planine nisu porasle bez muka”, piše u mom prvom romanu “O krilima i čudima”, koji je Laguna objavila 2019. godine.

***

To piše, jer knjige su život. Ma kakavi se izmaštani, fantastični i nemogući svetovi nalazali u njima, knjige u sebi nose moje svetove. Tako će i ova sećanja i razmišljanja na neki način biti spoj života i književnosti.

***
Rođena sam u Surdulici, malom gradu na jugu Srbije. Lepo u mom detinjstvu bilo je to što sam imala mnogo drugara i što smo se stalno igrali napolju. Tada nije bilo pametnih telefona i društvenih mreža da nam kradu uspomene. Kućama smo odlazili tek kada bismo ogladneli ili začuli već ljutite glasove roditelja kako nas dozivaju da najzad uđemo unutra.

***
Imala sam divnog učitelja koji nas je vodio u prirodu i pričao nam priče. I deke koje su činile isto. Uverena sam da zbog toga toliko volim životinje, prirodu i knjige. Verovatno sam, između ostalog, baš zato u prvim razredima osnovne škole poželela da postanem istraživač na Madagaskaru. Nisam postala istraživač, ali sam postala pisac. Što i nije toliko različito.

***
Životinje su oduvek bile jedan od lepih delova mog života. One koje su bile moji ljubimci, ali i sve one koje sam spasavala s ulice i pronalazila im domove. Priča o životinjama priča je o ljubavi i tuzi. O dobitku i gubitku. O prolaznosti i trajanju.

***
Posveta u mom romanu za decu i mlade „Veštica Noćka u potrazi za zvezdama“ koji je izašao pre nekoliko meseci glasi: „Svim životinjama koje su mi donele radost i ljubav. Uvek su sa mnom, čak i kada više nisu.“

***

To je bilo lepo u mom detinjstvu. A onda je došlo strašno. Nastupio je dan kada sam jednom otišla da se igram sa drugarima, a nisam znala da mi je to poslednji put. Nisam znala da je to kraj detinjstva. Stigle su devedesete.

***
Najpre su došli ratovi, hiperinflacija, nestašice. Moja mama i dan-danas ponekad sanja da smo sestra i ja gladne, a ona nema šta da nam da da jedemo. Posle toga, došlo je bombardovanje. Surdulicu su nazvali srpska Hirošima jer je imala najveći broj civilnih žrtava u odnosu na broj stanovnika. Stradali su ljudi koje sam poznavala, stradala su deca koju sam poznavala i stari i izbegli ljudi smešteni u Domu za smeštaj starih lica. Tada sam imala petnaest godina i bila sam spremna da umrem.

***
Ubrzo nakon bombardovanja umro mi je otac, iznenada i prerano. Onda je došla borba za slobodu, u kojoj sam, kao srednjoškolka, aktivno učestvovala. Bila sam veoma mlada, a za godinu i po dana doživela sam ono što ponekad ne stane ni u čitav jedan život. Kada si sa petnaest godina spreman da umreš, kada gledaš kako ti najmiliji umiru, a onda malo kasnije učestvuješ u borbi u kojoj ti je ponovo potencijalno život ugrožen, smrti se više ne bojiš. Kada tako mlad, za kratko vreme, prođeš kroz neke od najtežih stvari koje život može da donese, malo toga posle izgleda nepremostivo. Smrti se ne bojim, a život obožavam.

***
Iz tih strašnih stvari koje sam preživela, danas crpim snagu. Zbog toga se glasno smejem, zbog toga živim onako kako želim, po sopstvenim pravilima i merilima, i slobodno, što je meni izuzetno važno. Zbog toga se silno radujem svakom novom danu, jer znam koliko je život krhak i koliko sve može da nestane u trenutku. Zbog toga danas imam mir, hrabrost i snagu koja može da pomera planine.

***
“Najveća snaga leži u nama samima“, dve i po decenije kasnije izgovara junakinja mog romana “Serafina Krin i Srce sveta”. Iz svih tih lepih i strašnih stvari, potekle su priče koje čitaoci vole, jer ih osećaju srcem.

***
Rekla bih da smo mi milenijalci morali da očvrsnemo odmalena. Rođeni smo u mračnim vremenima i za bolja nismo ni znali. Detinjstvo su mi obeležili ratovi, hiperinflacija i nestašice, vreme kada su se ljudi tukli za hleb i kada su neistomišljenici i novinari bivali uklanjani. Preživela sam bombardovanje, jednu borbu za slobodu, ubistvo premijera, tranziciju, pandemiju, a sada, evo, živim i drugu borbu za pravdu i slobodu. Čini mi se da je čitav moj život borba s kratkim trenucima predaha.

***
Ali sve to me je oblikovalo. Ne bojim se da se borim za ono što smatram ispravnim. Ne gubim vreme na trivijalnosti i prazne priče. Vreme poklanjam ljudima koje volim i onome za šta verujem da može učiniti svet makar malo boljim, bilo kroz knjige koje pišem bilo kroz ono što činim. Najdragocenije što imamo jeste vreme. Sada samo želim da ga imam dovoljno da napišem sve ono što mislim da treba da bude napisano i da budem s ljudima koje volim.

***
Pišem čitavog života. Prva pesma objavljena mi je u Dečjim novinama, dok sam bila u osnovnoj školi. Pre nego što sam počela da pišem za decu, godinama sam pisala priče za odrasle. Bile su to uglavnom priče u duhu magijskog realizma, književnog pravca koji mnogo volim. Baš ovih dana su mi dve priče iz tih vremena objavljene u Argentini, na španskom i engleskom jeziku. Te priče za odrasle leže negde u folderima mog računara, ali moraću nekako da nađem vremena da ih sredim za objavljivanje. Bilo bi mi žao da priče koje volim ne budu objavljene ovde, na srpskom jeziku.

***

Za decu i mlade počela sam da pišem 2018. godine, kada sam dobila nagradu Radio Beograda i emisije “Dobro jutro, deco” za najbolju priču za decu, za jednu od prvih priča za decu koju sam ikada napisala. Pisanje za decu i mlade mi se toliko dopalo da sam mu se, nakon što sam za Radio Beograd 1 i emisiju “Dobro jutro deco” počela da pišem radio-priče, potpuno posvetila.

***

Od tada sam objavila četiri romana za decu i mlade, zbirku aforizama “Misli buntovnice”, a peti roman “Orion Zvezdić i Izvor snova” uskoro izlazi u izdanju Lagune. Ilustrovala ga je renomirana italijanska umetnica Đulija Arionji. Jedna sjajna srpsko-italijanska saradnja za koju se nadam da će izaći i van granica Srbije, kao što je to učinio i moj serijal o Serafini Krin.

***

“Orion Zvezdić i Izvor snova “ je knjiga o snovima koji odbijaju da budu nemogući. Ključna rečenica knjige glasi: “Mnoge su velike stvari, u očima drugih, jednom izgledale kao naivno sanjarenje, sve dok nisu prerasle u nezaustavljivu bujicu snova koja ima moć da dosegne zvezde.”

***
Premda se priča dešava u izmaštanom svetu i naizgled nema direktne veze sa stvarnošću, inspiracija baš za ovu rečenicu, dok sam pisala knjigu bili su mi naši studenti, ta hrabra deca koja su odbila da ćute pred nepravdom i čija je borba za slobodu, pravdu i dostojanstvo prerasla u nezaustavljivu bujicu snova koja ima moć da dosegne zvede.

***
Napisati dobru knjigu za decu podjednako je zahtevno kao napisati dobru knjigu za odrasle. Možda je i zahtevnije jer se, pored svega ostalog, mora voditi računa i o uzrastu čitalaca. Mislim da je humor savršeno sredstvo kojim se mogu preneti velike životne istine, pa zato zauzima posebno mesto u mojim romanima. Vodim se time da bi knjige za decu i mlade trebalo da nose važne poruke jer ono što usvojimo u detinjstvu ostaje sa nama čitavog života. Te poruke su moj mali doprinos stvaranju humanijeg sveta.

***
Mladi čitaoci su, inspirisani mojim knjigama, pisali pesme, vodili čitalačke dnevnike, crtali, pravili kratke animirane filmove i stvarali sopstvena dela. Kada knjiga podstakne čitaoca ne samo da se prepozna u njoj i razmisli o pročitanom već i da, nadahnut njome, stvori nešto svoje, mislim da je književnost ispunila jednu od svojih najlepših svrha.

***
Volim sve svoje knjige jer u njih ulijem ono najbolje što nosim u sebi. U njima se „mali” bore protiv nadmoćnijeg zla. Dobrota, zajedništvo i hrabrost imaju snagu da menjaju svet. A ono što izgleda nepobedivo ipak može biti pobeđeno.

***

Ono što pišem poklapa se sa onim kako živim i u šta verujem. Drugačije ne bih ni umela. Ne ćutim i ne pravim se da je sve dobro u zemlji u kojoj gotovo ništa nije dobro. Nikada nisam i nikada neću. Aforizam iz moje knjige “Misli buntovnice” glasi: “Podobni pisci ćute, a nepodobni trpe.”

***
Nisam podobna i snosim posledice zbog toga što oduvek odbijam da ćutim i okrećem glavu od nepravde i zla. Ali, savest mi je mirna i obraz čist. Slobodna sam da govorim i radim ono što mislim da je ispravno. A od toga nema većeg bogatstva.

***
Ne bih mogla da pišem deci i mladima o hrabrosti, saosećanju, pravdi i zauzimanju za one koji ne mogu da se izbore za sebe, a da u stvarnom životu od toga okrećem glavu. Ne mogu od svojih junaka da tražim hrabrost i pravičnost, a da ih sama nemam. To je težak put, ali je moj. I ne bih ga menjala nikada. Za borbu protiv mraka treba imati petlju, integritet i kičmu.

***
Porazno je to što su u Srbiji u 21. veku, u zemlji usred Evrope, pisci i umetnici zabranjivani zato što su se drznuli da govore protiv kriminala, korupcije i nepravde. Porazno je što zbog aforizama poput „Opasno je kada vladar siđe s uma pre nego što siđe s trona“ ili „Političari i kriminalci su bliski. Da bi održali tu bliskost, najbolje je smestiti ih u isti zatvor“, nastalih pre sedam godina i danas objavljenih u mojoj knjizi „Misli buntovnice“, ili zbog javnog iznošenja svojih stavova, pisac može očekivati da mu policija zakuca na vrata. To nije normalno.

***
Knjiga „Misli buntovnice“ posvećena je svim borcima za slobodu i pravdu. Kada mi je za nju, u Udruženju književnika Srbije, uručena nagrada „Radoje Domanović“, u svom govoru sam, između ostalog, rekla da su u knjizi sabrani aforizmi nastajali u godinama kada je govoriti otvoreno značilo govoriti uprkos, a neretko je bilo i opasno.

***
Rekla sam i da zabrinjava činjenica da se od vremena u kojem je Domanović živeo i stvarao nije mnogo toga promenilo. Zbog svojih uverenja bio je premeštan i otpuštan s posla. I danas se slične stvari događaju ljudima koji se usude da dignu glas protiv nepravde.

***
I dalje prepoznajemo one koji prate slepog vođu, prepoznajemo delove društva koji pristaju na poniženje i nepravdu i svet izvrnutih vrednosti, u kojem glupost često ima veću moć od znanja. Srećom, postoje i hrabri ljudi koji se bune protiv takvog sistema i veruju da književnost i danas može biti hrabra.

***
Mi koji radimo s decom i za decu već dugo znamo kakve nam sjajne generacije dolaze. Godinama sam pisala o mladim ljudima koja postižu velike uspehe u najrazličitijim oblastima. Srećna sam što sada svi imaju priliku da ih vide.

***
Jedna od najboljih stvari koje su se dogodile tokom 2025. i 2026. godine jeste to što su deci uzori postali studenti, umesto nekakvih opskurnih likova sa Jutjuba, društvenih mreža i televizije. Sve ono dobro, pametno i kvalitetno što su dugo, sistematski i s predumišljajem pokušavali da unište u Srbiji sada buja i više se ne može zaustaviti. Društvo je počelo da leči samo sebe i da odbacuje nezdravo tkivo. Tu povratka na staro nema. Dolaze nam odlične generacije.

***
Serafina Krin kaže: „Sudbonosne poteze ponekad povuku oni od kojih se to najmanje očekuje. Mali mogu činiti velika dela.“

***
Moji nekadašnji mali čitaoci danas su studenti koji se bore za pravdu, dostojanstvo i mogućnost da ostanu u svojoj zemlji. Deca koja čitaju postaju ljudi koji misle. A misleći ljudi su moćna stvorenja. Njih nije lako kontrolisati.

***
U januaru 2025. godine maturanti i studenti organizovali su „Javni čas“ na Trgu slobode u Novom Sadu i pozvali su me da govorim. Poziv mi je uputio jedan od mojih nekadašnjih čitalaca, koji je moje knjige čitao još kao dete. Danas iza sebe ima brojne nagrade, i sam piše i jedan je od studenata koji se bore za pravednije društvo.

***
Serafina Krin kaže: „Nemojte dozvoliti drugima da pišu priču vašeg života. Pokajaćete se kada ponestane papira.“ Ovi mladi ljudi upravo to rade. Ne dozvoljavaju kriminalcima i onima sa kupljenim diplomama da pišu priču njihovih života. Oduzimaju moć nedostojnima. Oduzimaju im moć da im unište živote.

***
A kada već pomenuh diplome, evo nekoliko reči i o mojoj. Pošto mi se, na moju ogromnu žalost, želja da postanem istraživač na Madagaskaru nije ostvarila – postala sam ekonomista. Htela sam da upišem neki umetnički fakultet, budući da sam oduvek volela i da crtam. Ali moja majka, tada još prepadnuta za našu egzistenciju, savetovala mi je da je, u burnim vremenima, ipak bolje da upišem nešto sigurno. A to sigurno bio je Ekonomski fakultet koji je i sama završila.

***

Preselila sam se u Beograd i upisala Ekonomski fakultet, smer Ekonomska analiza i politika. Diplomirala sam, ali se ekonomijom nikada nisam bavila. Pa ipak, znanje koje sam tamo stekla pomaže mi da bolje sagledam i analiziram društvene tokove, što zaista volim da radim. Eto, ima neke koristi i od toga.

***
Putovala sam, videla i doživela i lepo i ružno. Volim Srbiju, volim naše ljude, a najviše našu decu, koja sa sobom donose nadu. Nadu da će se sistemske promene koje se nisu dogodile, a koje su nam neophodne, najzad dogoditi. Ali za to smo potrebni svi mi. Ne kao posmatrači, već kao aktivni učesnici, spremni da uvek i na svakom mestu pružimo otpor nepravdi, primitivizmu i zlu, ukoliko hoćemo da stvorimo zemlju u kojoj će deca želeti da ostanu.

***
Moto mog romana „Serafina Krin i poslednji grifon“ glasi: „Moćni smo onoliko koliko smo tu jedni za druge.“

***
Verujem da su dobrota, zajedništvo, sloboda, otpor nepravdi i pobuna protiv zla umesto ćutanja vrednosti koje ne smeju biti na prodaju. Za pravdu, slobodu i bolju budućnost boriću se dok dišem. I svojim knjigama i svojim delima.

O sagovornici
Aleksandra Filipović je pisac romana za decu i mlade: Orion Zvezdić i Izvor snova, Serafina Krin i Srce sveta, Serafina Krin i poslednji grifon, Veštica Noćka u potrazi za zvezdama, O krilima i čudima i zbirke aforizama Misli buntovnice. Dela su joj uvrštena u školsku lektiru, adaptirana su za radio i objavljivana u književnim časopisima. Prevođena su na španski, engleski, ukrajinski, rumunski, makedonski, ruski i mađarski jezik. Dobitnica je književnih nagrada i priznanja – Radoje Domanović, nagrada Radio Beograda za najbolju priču za decu, Dositejevo pero i brojne druge za satirične priče i aforizme.

Dolaze nam sjajne generacije
Mi koji radimo s decom i za decu već dugo znamo kakve nam sjajne generacije dolaze. Jedna od najboljih stvari koja se dogodila tokom 2025. i 2026. godine jeste to što su deci uzori postali studenti, umesto nekakvih opskurnih likova sa Jutjuba, društvenih mreža i televizije. Sve ono dobro, pametno i kvalitetno što su dugo, sistematski i s predumišljajem pokušavali da unište u Srbiji sada buja i više se ne može zaustaviti.

Borim se za pravdu
Ne bih mogla da pišem deci i mladima o hrabrosti, saosećanju, pravdi i zauzimanju za one koji ne mogu da se izbore za sebe, a da u stvarnom životu od toga okrećem glavu.