Zavisnost zgubidana od satelitskog novca – Miša Brkić

Predsednik države i režimski mediji smišljeno su podgrevali euforiju u danima pred pad vlade i raspisivanje parlamentarnih izbora. Ko zna koliko će još vlast podeliti danajskih darova do 25. oktobra kad je zakazan izlazak na birališta. „Ima se, može se“, poručio je resorni ministar, sad već u tehničkom mandatu. A ni taj ga mandat ne sprečava da sve do pred izbore finansira stranačku kampanju državnim novcem.

U vreme nerealne i preterane radosti izazvane finansijskim dopaminom vredelo bi obratiti pažnju na dve pojave. Jedna je aktuelna i identična kupovini glasova birača. Američki predsednik obećava 5.000 dolara svakom glasaču koji na kongresnim međuizborima zaokruži republikanskog kandidata, ali se nije izjasnio odakle će uzeti toliki novac.

Sasvim je u redu ako predsednik namerava da plati birače iz sopstvenog džepa ili republikanske kase. Ako, međutim, namerava da za potkupljivanje potroši 1,3 bilion dolara iz federalnog budžeta, onda bi Kongres mogao da započne debatu o predsednikovoj sumnjivoj uračunljivosti.

Mnogo je značajnije prisetiti se 5. juna 2016. godine. Tog dana, na istorijskom referendumu, više od tri četvrtine odraslih stanovnika Švajcarske odbilo je predlog da svaki punoletni građanin, bio zaposlen ili ne (uključujući i strance koji žive u zemlji duže od pet godina), dobije svakog meseca novčanu nadoknadu od 2.500 švajcarskih franaka a svako dete do 18 godina dobije svakog meseca 625 franaka.

Za ogromnu većinu Švajcaraca, koji veoma cene vrednost rada, dobijanje novca bez rada bilo je nezamislivo. Smatrali su sramotnim da postanu klijenti države. I vlada i skoro sve političke stranke pozivali su građane da glasaju protiv i ukazivali na moguće negativne posledice po budžet i motivaciju za rad (produktivnost).

Srbija, naravno, ni po čemu nije Švajcarska, niti će skoro biti. Jasno je da se 50 evra i 2.500 franaka ne mogu porediti. To i nije cilj ovog teksta. Ali jeste za poređenje način razmišljanja građana koji cene rad (i ne žele poklon od države) i klijentele koja srećno i radosno kliče kad od države dobije apanažu, ma koliko ona bila velika, i ne haje za negativne posledice po budžet (zajedničku kasu).

Za razliku od Švajcaraca, veliki broj građana Srbije ne žele da priznaju da su u protekloj deceniji dobijali deo plata ili klijentelističke rente koje su bile monetarno izmišljene. Malo ko je obraćao pažnju da to monetarno mađioničarstvo ima granice i da se opsene na kraju, kroz inflaciju, moraju platiti. Za to što je hrana skuplja u Srbiji nego u Evropskoj uniji krivicu snose i sve učestalije državne apanaže pojedinim kategorijama stanovništva ili svim građanima.

Tih 50 evra (a uskoro sledi i jednokratno davanje penzionerima) državnog poklona građanima je privid dobitka koji će samo proći kroz „protočni bojler“ dućana i komunalnih usluga, iscuriće kroz prste (kao sitan pesak) bez ikakvog efekta na standard građana. To nije zarađen zdrav novac, to je preraspodeljen nezarađeni novac kojim vlast podstiče inflaciju.

Klijentelistička renta, ma koliko bila mala, stvara opasnu zavisnost od „državnih jasli“ i podstiče mentalitet uspavanog neradnika, zgubidana (kako voli da kaže predsednik države). Ona nije dokaz države blagostanja u kojoj se stvara bogatstvo radom i produktivnošću nego države koja neguje onu čuvenu istorijsku poslovicu „radio ne radio, svira ti radio“ zbog koje je propao sistem u kome je osmišljena.

Široko rasprostranjenu raspodelu klijentelističke rente može da zaustavi politička odluka. A šta može da je ugrozi ukoliko tvrdokorno opstaje? Niska produktivnost.

Ako Srbija u određenom periodu ne postigne značajan rast produktivnosti ukupne ekonomije, vlast će doći u situaciju da svako stečeno pravo jedne klijentelističke grupe mora finansirati smanjivanjem prava druge interesne grupe. Što će reći, aktiviranje mehanizma presipanja iz šupljeg u prazno. Dakle, neće biti za sve i vlast će morati da reskira pojavu nezadovoljstva kod onih kojima ne može da ispunjava prohteve.

Problem je što produktivnost nije tema na agendi vlasti. Od ekonomskog modela koji favorizuje niskoakumulativno građevinarstvo teško je očekivati rast produktivnosti, koja je zdrav temelj rasta bruto domaćeg proizvoda.

Pre neki dan ministar finansija susedne države iskoristio je konferenciju „Država kakvu trebamo – produktivnost kao preduslov rasta“ da poruči kako je rast produktivnosti ključan za dalji privredni rast i konstatovao da se narednoj deceniji isključivo treba fokusirati na pitanje produktivnosti. Kontinuirani dijalog poslovne zajednice i vlade ministar predlaže kao rešenje. Iz poslovnih krugova odmah je dobio odgovor da povećanje produktivnosti treba da važi i za državni sektor privrede i da podrazumeva povećanje efikasnosti državne administracije.

U isto vreme, srpski ministar finansija iskoristio je konferenciju „Beogradski ekonomski razgovori“ da se (po ko zna koji put) hvali Srbijom kao „evropskim ekonomskim čudom“. Podaci o produktivnosti, koje je pre neki dan objavio Eurostat, ne podržavaju ministrovo hvalisanje.

Primera radi, radnik u Evropskoj uniji stvori 68 dolara po satu rada dok radnik u Zapadnoj Evropi stvori 83 dolara po satu. Najveću zaradu po satu stvori radnik u Irskoj – 164,7 dolara (prema podacima Međunarodne organizacije rada). A prosečan radnik u Srbiji za sat rada stvori 29,5 dolara (oko 43 odsto proseka EU). Za isti sat rada prosečni radnik u Severnoj Makedoniji stvara 34 dolara, u Bugarskoj 37,2 dolara, u Rumuniji 50,7 a u Hrvatskoj 58,7 dolara. Od država u regionu jedino Bosna i Hercegovina i Albanija imaju nižu produktivnost radnika.

Prema podacima CIEC (platforma za makro podatke namenjene investitorima i analitičarima) od marta 2015. do juna 2026. godine produktivnost u Srbiji u proseku godišnje opada -1,23 odsto. Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) predviđa da će Srbija, nastavi li sadašnjim tempom, prosek produktivnosti EU dostići za 25 godina. A Međunarodni monetarni fond preporučuje Srbiji da „pod obavezno“ poveća produktivnost ako misli da reforme imaju efekta.

Niko, nikad i nigde nije zabeležio, niti je u ekonomskoj teoriji poznato, da je privreda neke države povećala produktivnost time što je vlada čašćavala zaposlene i narod satelitskim (ne više helikopterskim) novcem.