30 godina serije „Svi vole Rejmonda“: Porodica koju smo svi pomalo poznavali – Kultura

Tokom devet sezona i 210 epizoda, do maja 2005. godine, serija „Svi vole Rejmonda“ o porodici Baroun postala je jedan od najprepoznatljivijih američkih sitkoma svog vremena.

U središtu priče je Rej Baroun (Rej Romano), sportski novinar koji sa suprugom Debrom (Patriša Hiton) i njihovo troje dece živi na Long Ajlendu. Problem, ili izvor gotovo svega što se u seriji događa, nalazi se preko puta.

Tamo žive njegovi roditelji Mari i Frenk, koje igraju Doris Roberts i Piter Bojl, dok je stalni deo porodične jednačine i Rejov stariji brat Robert, policajac koga je Bred Garet pretvorio u jednog od najupečatljivijih likova serije.

Na papiru, to možda nije zvučalo kao materijal za devet sezona. U praksi, bilo je gotovo neiscrpno.

Niko zapravo nije normalan

Veliki deo trajnosti serije „Svi vole Rejmonda“ leži upravo u tome što njeni junaci nisu zamišljeni kao neobični televizijski likovi, već kao preterane, ali lako prepoznatljive verzije ljudi koje gotovo svako poznaje.

Mari je majka koja „samo želi da pomogne“, ali ta pomoć podrazumeva stalno mešanje u brak svog sina, kritikovanje Debrinog kuvanja, vaspitanja dece i praktično svega ostalog. Frenk je njen grubi, glasni i uglavnom nezainteresovani muž, čija direktnost često prelazi granicu nepristojnosti. Robert je večito u senci mlađeg brata i gotovo patološki svestan činjenice da, kao što sam naslov kaže, „svi vole Rejmonda“.

A Rej je, uprkos naslovu, možda najmanje herojski od svih.

Njegova osnovna životna strategija jeste izbegavanje problema. Umesto da reši sukob između žene i majke, on će pokušati da se skloni. Umesto da kaže neprijatnu istinu, smisliće laž koja će gotovo sigurno proizvesti još veći problem. Umesto velike životne drame, njegovi problemi su kauč, daljinski upravljač, golf, večera, roditelji koji ulaze bez kucanja i pitanje na čijoj će strani morati da bude.

Upravo zbog toga serija nije morala mnogo da izmišlja.

Njen tvorac Fil Rozental i Rej Romano koristili su sopstvena porodična iskustva kao materijal, a ta autobiografska osnova pomogla je da sukobi deluju neprijatno poznato. Veliki zaplet mogao je da bude samo jedna pogrešna rečenica izgovorena za stolom – jer u porodici jedna pogrešna rečenica ponekad zaista jeste veliki zaplet.

Debra nije bila samo „razumna supruga“

Posebno je zanimljivo kako „Svi vole Rejmonda“ izgleda iz današnje perspektive.

U klasičnoj postavci američkog porodičnog sitkoma lako bi bilo napraviti podelu u kojoj je muž simpatični nesposobnjaković, a žena glas razuma koji koluta očima zbog njegovih gluposti. Rej i Debra jesu delimično napravljeni po tom modelu, ali je njihov odnos često bio mnogo neugodniji i realističniji.

Debra je iscrpljena, besna, ponekad nepravedna i daleko od idealizovane televizijske supruge. Rej je sebičan, kukavica kada treba da se suprotstavi roditeljima i iznenađujuće sposoban da napravi katastrofu pokušavajući da izbegne najmanju neprijatnost.

Ali upravo zbog toga njihov brak deluje kao brak, a ne kao scenografija za šale.

Isto važi za Mari. Iza karikature posesivne svekrve krije se žena koja ljubav gotovo uvek izražava kroz kontrolu – hranom, savetima i neprekidnim prisustvom. Robertova ljubomora prema Reju istovremeno je smešna i prilično tužna, jer se iza nje nalazi čovek koji je čitavog života uveren da je drugi sin bio omiljeniji.

Serija zato nije govorila samo o tome koliko porodica može da bude naporna. Govorila je o ljudima koji jedni drugima idu na živce upravo zato što jedni od drugih ne mogu da odustanu.

Sitkom bez potrebe da bude „važan“

„Svi vole Rejmonda“ nastao je u deceniji izuzetno jakih američkih sitkoma. „Seinfeld“ je još bio na televiziji, „Friends“ je već bio fenomen, a nešto kasnije stigle su serije poput „Will & Grace“.

Za razliku od nekih svojih savremenika, „Svi vole Rejmonda“ nije pokušavao da bude serija o generaciji, velikom gradu ili promenama u društvu. Njegov svet bio je namerno mali.

Kuhinja. Dnevna soba. Kuća preko puta.

I upravo se u tom malom prostoru pokazalo koliko materijala može da pruži jedna porodica.

Serija je tokom prikazivanja postala i veliki kritičarski uspeh. Osvojila je 15 nagrada Emi iz 69 nominacija, uključujući dva priznanja za najbolju humorističku seriju, 2003. i 2005. godine.

Rej Romano, Patriša Hiton, Bred Garet i Doris Roberts takođe su nagrađivani za svoje uloge, a uspeh nije ostao ograničen samo na nagrade. Poslednjih šest sezona serija je završavala među deset najgledanijih programa na američkoj televiziji, dok je finale u maju 2005. pratilo gotovo 33 miliona gledalaca.

Autori su pritom odlučili da završe seriju dok je još bila uspešna. Romano je tada govorio da su on i Rozental imali osećaj da su ispričali priče koje su želeli i da nisu hteli da nastave po cenu pada kvaliteta.

Zašto „Svi vole Rejmonda“ i dalje izaziva smeh

Trideset godina kasnije, mnogo toga na seriji jasno pripada televiziji devedesetih i početka dvehiljaditih. Ritam, scenografija, smeh publike i poneke šale nose pečat vremena u kojem su nastali.

Ali njena osnovna komedija gotovo da nije ostarila.

Roditelji koji ne razumeju granice. Braća koja i kao odrasli ljudi vode računa o tome koga mama više voli. Supružnici koji se svađaju oko sitnice koja zapravo uopšte nije sitnica. Porodični ručkovi na kojima svi znaju šta ne bi trebalo pomenuti, a neko to ipak pomene.

To nije naročito američko iskustvo.

Možda je upravo zato „Svi vole Rejmonda“ lako pronalazio publiku i daleko od Long Ajlenda, pa i kod nas, gde je godinama prikazivan i repriziran. Za razumevanje porodice Baroun nije bilo potrebno poznavati američko predgrađe. Dovoljno je bilo imati porodicu.

Povodom tri decenije od nastanka serije glumačka ekipa se ponovo okupila u specijalu koji su vodili Rej Romano i Fil Rozental. U njemu su učestvovali Patriša Hiton, Bred Garet, Monika Horan, Medilin Sviten i Salivan Sviten, dok su se prisetili i preminulih Doris Roberts i Pitera Bojla.

Ideja o klasičnom nastavku, međutim, nikada nije naročito privlačila Romana i Rozentala. Možda je to i dobro.

Jer teško je zamisliti Rejmonda bez Mari koja se pojavljuje na vratima bez najave i Frenka koji iz fotelje komentariše porodični haos.

A možda seriji nastavak zapravo i nije potreban. Posle 30 godina, Barounovi i dalje funkcionišu upravo onakvi kakvi su ostali: porodica u kojoj se svi neprestano svađaju, zameraju jedni drugima stvari stare decenijama, mešaju se tamo gde im nije mesto – i ipak se sledećeg dana ponovo okupljaju za istim stolom.

Jer, uprkos naslovu, u „Svi vole Rejmonda“ možda nikada nije bilo najvažnije to što svi vole Rejmonda.

Nego što, na svoj često nepodnošljiv način, svi vole jedni druge.