Predrag Stojmenović: Deci dugujemo ozbiljnu umetnost, izraženu jezikom koji mogu da dožive – Kultura

Pozorište lutaka “Pinokio” iz Beograda će ovu predstavu izvesti 13. septembra u 18 časova na 5. Limenka Teatar Festu, koji se održava od 9. do 13. septembra u Centru za kulturu Požarevac i donosi originalni spoj ekologije i pozorišta za decu. Ovim povodom razgovaramo sa rediteljem Predragom Stojmenovićem.

Tekst o poznatom junaku Viniju Puu rađen je u dramatizaciji Branislave Ilić i u vašoj režiji. Šta je to što vaša verzija donosi publici i na koji način ste razmišljali o vašem autorskom pečatu?

– Naša predstava ne pokušava da prepriča Vinija Pua onako kako ga publika poznaje iz crtanih filmova ili popularne kulture. Želeli smo da se vratimo njegovoj suštini iz Milnovih romana: prijateljstvu, igri, mašti i načinu na koji dete doživljava svet. Branka i ja smo hteli da Stojutarska šuma bude predstavljena kao prostor dečje imaginacije.

To je svet koji nastaje pred očima publike, kroz glumce, lutke, svetlo, muziku, pokret i igru. U tom svetu cvet može da zasvetli, zvuk pčela može da postane čitav događaj, a običan predmet može da dobije potpuno novo značenje. Važno mi je bilo da predstava bude nežna, duhovita i razigrana. Vini Pu je priča o detinjstvu, ali i o trenutku kada shvatamo da detinjstvo ne traje zauvek. Zato je predstava istovremeno namenjena deci, koja neposredno ulaze u taj svet, i odraslima, koji ga se sećaju.

„Ovo je priča o prijateljstvu i o potrebi da sačuvamo svet koji nestaje kad odrastemo“, kažete u najavi predstave. Koji je to „recept“ da istovremeno odrastemo ali i da sačuvamo ono najbolje što krasi naše detinjstvo – barem iz vizure same predstave?

– Mislim da recept nije u tome da odbijemo da odrastemo, već da odrastajući ne izgubimo radoznalost, sposobnost da se igramo i da budemo iskreno prisutni jedni za druge. Deca umeju da se raduju nečemu što je odraslima gotovo nevidljivo. Jedan kamen, drvo, oblak ili izmišljena priča mogu da postanu čitav svet. Kako odrastamo, počinjemo da vrednujemo samo ono što je korisno, veliko, brzo ili materijalno. Predstava nas podseća da svet ne mora uvek da bude koristan da bi bio važan. Vini Pu i njegovi prijatelji nisu savršeni. Oni greše, plaše se, ljute se, ponekad su sebični ili smešni, ali jedni druge ne napuštaju.

Predstava kombinuje glumce koje vidimo u kadru i lutke: na koji način ste razmišljali o samom formatu predstave? Šta je to što najviše volite u radu s lutkama?

– Glumac i lutka postoje zajedno i grade isti svet. Publika vidi glumca koji pokreće lutku, ali vrlo brzo prestaje da razmišlja o mehanizmu i počinje da veruje lutki. U tome je jedna od najvećih čarolija lutkarskog pozorišta. Gledalac zna da je lutka predmet, ali joj ipak pripisuje emocije, namere i život. To nije prevara, već dogovor između izvođača i publike.

Svi znamo da lutka nije živa, ali zajedno odlučujemo da poverujemo da jeste. Kod lutke najviše volim njenu slobodu. Ona može da leti, da se raspadne, da poraste, da se smanji, da postane deo scenografije ili da se rodi iz predmeta. Lutka ne mora da poštuje zakone realnosti. Ali da bi zaista oživela, glumac-animator mora da bude izuzetno precizan, nesebičan i potpuno usmeren na nju. To je veoma zahtevan, ali i umetnički uzbudljiv zadatak.

Da li vam je važnije da uspešno prenesete „pouku“ predstave ili da zabavite mladu publiku, i kako gledate na taj odnos? Kako napraviti pravi balans?

– Ne volim predstave koje deci drže lekcije. Pozorište nije učionica u kojoj umetnik izlazi pred dete i objašnjava mu šta bi trebalo da misli ili kako bi trebalo da se ponaša. Pouka koja se izgovori obično se brzo zaboravi. Iskustvo koje dete doživi ostaje mnogo duže. Zato mi je važnije da publika nešto oseti nego da joj nešto objasnim. Zabava je važna, ali ona ne znači samo buku, brzinu, gegove i neprekidno zasmejavanje. Dete može biti potpuno zaokupljeno i tišinom, nežnim prizorom ili nečim što ga istinski začudi. Pouka nije dodatak predstavi, već nešto što prirodno iz nje izrasta.

Režirali ste preko 40 predstava. Koje su glavne razlike, za vas lično, između režiranja za odrasle i režiranja za decu? Koliko se vaš pristup razlikuje zavisno od toga za koga režirate i šta je to što posebno unosite u stvaralaštvo za decu?

– Osnovni principi režije za mene se ne menjaju. I predstava za odrasle i predstava za decu moraju imati jasan razlog zbog kojeg nastaju, istinite odnose među likovima i glumce koji znaju šta rade na sceni. Pozorište za decu nije jednostavnije. Odrasli će ponekad iz pristojnosti ostati mirni i kada im je dosadno. Dete to neće učiniti. Ono će se okrenuti, počeće da govori, izgubiće pažnju i vrlo jasno vam pokazati da predstava više ne dopire do njega. To, međutim, ne znači da predstava mora neprekidno da bude brza i glasna. Deca mogu da prate i složene emocije i tišinu, pod uslovom da su one scenski istinite. Deci dugujemo ozbiljnu umetnost, samo izraženu jezikom koji mogu da dožive.

Kao predavač ste školovali nekoliko generacija glumaca. Koliko je sam obrazovni sistem usmeren na pozorišnu umetnost za decu? Odnosno, da li među mladim glumcima i glumicama ima onih koji još u mladosti požele da nastupaju za decu ili je to nešto što više dolazi sa godinama i kroz profesionalnu praksu?

– Mladi glumci tokom školovanja zamišljaju sebe pre svega u velikim dramskim ulogama. To je razumljivo, jer je takva slika profesije najprisutnija. Međutim, kada se prvi put ozbiljno susretnu sa pozorištem za decu i lutkarskim izrazom, mnogi otkriju koliko je taj rad zahtevan i koliko prostora pruža za glumačku kreativnost. Igrati za decu nije lakša varijanta glumačke profesije. Dete vrlo brzo prepozna kada glumac samo formalno obavlja zadatak. Ali kada glumac zaista poveruje u igru, dečja publika mu uzvraća pažnjom i emocijom koja je veoma neposredna.

Nove generacije stasavaju u digitalnom i umreženom svetu koji je sve ubrzaniji. Da li se u tom smislu menja i pozorište za decu tokom poslednjih decenija, ili ono uspeva da zadrži svoje univerzalne osobenosti i kvalitete nezavisno od sve dinamičnijih tehnoloških i društvenih promena?

– Pozorište za decu se menja, kao što se menjaju način života i pažnja publike. Današnja deca odrastaju okružena veoma brzim, atraktivnim i tehnološki savršenim sadržajima. Pozorište ne može da ignoriše tu činjenicu, ali mislim da bi bilo pogrešno da pokušava da se takmiči sa digitalnim svetom tako što će postati još brže, glasnije i agresivnije.

Pozorište ima nešto što ekran nema: živog čoveka pred nama i događaj koji nastaje samo jednom, upravo u tom trenutku. Dete vidi glumca, vidi predmet koji pred njim postaje lutka i oseća reakciju druge dece u sali. Tehnologija može da proširi pozorišni jezik, ali ne može da nadomesti emociju, imaginaciju i živi odnos između izvođača i publike.

Promenili su se oblici, brzina i sredstva izražavanja, ali osnovne potrebe dece nisu se mnogo promenile. Ona i dalje žele da budu voljena, da pripadaju, da imaju prijatelja, da prevaziđu strah i da otkriju svet. Dok god se pozorište bavi tim potrebama iskreno i maštovito, ono će zadržati svoju snagu, bez obzira na to koliko se tehnologija oko nas menjala.