Pismo studentima za 26. oktobar 26 godina posle – Lični stavovi

Imala sam 21 godinu kada je 1999. počelo NATO bombardovanje Srbije. Tog proleća više nisam mogla samo da posmatram, a da ne uradim ništa, naročito posle vesti o civilnim žrtvama i trogodišnjoj devojčici koju je geler ubio u kupatilu njene kuće. Između dve sirene za vazdušnu opasnost napravila sam dva koraka: postala sam dobrovoljni davalac krvi i učlanila se u jednu opozicionu stranku.

Danas mi se čini da je to zapravo bio jedan korak – korak ka tome da sama odredim šta za mene znači patriotizam. Ni tada nisam prihvatala da oni koji su nas doveli dotle imaju pravo da određuju ko voli svoju zemlju, a ko ne. Moji roditelji nisu bili oduševljeni. Razumeli su zašto to radim, ali su se bojali za mene, kao što se roditelji i danas boje za svoju decu.

Leta 2000. radila sam u timu DOS-a za kontrolu izbora, u kancelariji koja je koordinirala obuke članova biračkih odbora širom Srbije. Kako su se septembarski izbori približavali, naša uloga se menjala – u našu kancelariju trebalo je da se sliju kopije zapisnika čim postanu dostupne.

Sećam se da su izborne noći prvi zapisnici stigli iz jedne male, udaljene opštine na jugoistoku Srbije, a poslednji iz jedne centralne beogradske opštine.

U sveskama smo beležile sve što je stiglo – za koji od paralelnih izbornih procesa (istovremeno su se održavali savezni predsednički, savezni parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori), iz koje opštine ili grada, sa koliko biračkih mesta i još niz podataka potrebnih da se svaki pristigli zapisnik evidentira i prati. Pokrili smo gotovo sva biračka mesta u Srbiji.

Ništa nismo unosile u računar, jer smo znale da vrlo lako može da se desi da ostanemo bez struje. Danas je tehnologija drugačija, ali je pouka ista: treba biti spreman i na ono što može da zakaže i na ono što neko može namerno da pokuša da poremeti. Pogotovo kada su sa druge strane, i tada i danas, ljudi koji se ne bore samo da ostanu na vlasti, već i da izbegnu odgovornost za ono što su na vlasti radili. Za ono što je važno mora da postoji plan B – mreža ljudi koja funkcioniše i ako mreže ne funkcionišu.

Zapisnike smo zatim pakovale po dogovorenoj proceduri i tajno slale na drugo mesto. Vozač ih je prenosio skrivene u kolima, do prostorije u kojoj su operateri, klinci kao i mi, unosili rezultate u bazu koju je nadgledao CeSID.

Posle unosa zapisnici su vraćani nama i čuvale smo ih danima na policama. To su bili jedini čvrsti dokazi DOS-a da smo pobedili. U stanu preko puta Beograđanke. Sa starim drvenim dvokrilnim vratima i labavom bravom koju je bilo ko mogao da šutne i provali. Bile smo mahom žene. Dežurale smo danju i noću, po smenama.

Jedan drugar se šalio sa mnom: „Vas pet plavuša ste mogle da uzmete par miliona od Slobe za te zapisnike, a vi tako!“
Znale smo da nas policija nadgleda. Ponekad smo sa prozora mogle i same da ih vidimo. Nismo se plašile. Imale smo nadu i veru, a verovatno i onu bezbrižnost, hrabrost i prkos koje imaš sa dvadeset i nešto godina.

Nedugo posle oktobarskih promena, za koje sam tada verovala da su velika prekretnica, prestala sam da budem aktivna u stranci. Morala sam da radim i da studiram. Tako je bilo sa mnogima od nas.

Nastavili smo sa svojim životima, verujući da smo uradili ono što je bilo do nas.

Nije bilo dovoljno. Nije bilo šestog oktobra, dana kada je trebalo da počne stvarni raskid sa starim sistemom. Lustracija je ostala mrtvo slovo na papiru. Nismo izgradili dovoljno jake institucije da spreče povratak obrazaca za koje smo verovali da smo ih ostavili iza sebe.

Zato danas mislim da ovog puta ne smemo da stanemo na pola puta. To ne znači da promena treba da bude osveta ljudima u institucijama koji znaju svoj posao i rade ga časno – onima koji imaju porodice, kredite i decenije profesije iza sebe, pa nije baš tako jednostavno reći „dosta“ i otići na trafiku po novi posao.

Na poslu im šefuju ljudi koji nisu napredovali zbog stručnosti, godina rada i rezultata, nego zahvaljujući „lojalnosti”, i koji, držani u večitom v.d. stanju na kratkoj uzici, vrlo dobro znaju da ne postavljaju pogrešna pitanja i kada je korisno zažmuriti.

A oni koji svoj posao rade časno u septembru računaju da li od plate mogu detetu da kupe patike za fizičko i plate ekskurziju, u zemlji u kojoj je obrazovanje, je li, besplatno. Pokušavaju da sačuvaju posao, profesiju i obraz. NJih razumem. Promena koja nam treba nije protiv njih – ona treba i njima.

Kada kažem da ne smemo da stanemo na pola puta, mislim na odgovornost. Na to da institucije moraju da vode stručni ljudi, da se zloupotrebe istraže, da se proveri poreklo imovine i da se nezakonito stečena imovina, kada se to utvrdi u zakonitom postupku, oduzme i vrati nama, jer je od nas i uzeta.

Ali prvo treba stići dotle. Svaki glas mora da bude sačuvan i izborna volja odbranjena. A kad do promene dođe, posao tek počinje. To je ono što moja generacija nije dovoljno dobro razumela 2000.

Danas imam skoro pedeset godina, gotovo tri decenije više nego tada. Imam i mnogo više razloga da se plašim. Ali još imam nadu. Imam i decu. Imamo EU pasoše i mogli bismo da odemo. Neću da odem iz Srbije. I ne želim da svoju decu nagovaram da idu odavde. Ovo je moja zemlja. Ovo je moj grad.

A od studenata danas tražim da ozbiljno shvate ono što sam ja naučila tada, za stolom punim svezaka i zapisnika.

Kontrola izbora mora da funkcioniše i ako nestane struje.

Pobeda se može braniti na trgu, ali se dokazuje zapisnikom sa svakog biračkog mesta.

A ono najvažnije naučila sam tek posle.

Ne prepuštajte novu vlast samu sebi. Pratite šta radi. Građanska odgovornost ne prestaje kada se završe izbori.

Ne idite kući posle pobede.

Mi smo otišli.

Ovog puta nećemo.

Autorka je istraživačica

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.