Analiza u Gardijanu: Nemačka se opravdano ponovo naoružava, ali Evropa sa pravom strahuje – Svet

Lijana Fiks mu je privukla pažnju otvorenim i direktnim tekstom u časopisu Forin afers, u kojem je upozorila na opasnosti od toga da Nemačka postane „sledeći hegemon Evrope“, čija bi vojna dominacija mogla da zastraši njene susede i ponovo podeli Evropu.

Ta zabrinutost može delovati nerealno nakon tri decenije od pada Berlinskog zida, tokom kojih je ujedinjena Nemačka, posvećena miru, dozvolila da njene oružane snage propadnu i zastare, ponosila se time što je „civilna sila“ i zagovarala politiku vojnog uzdržavanja.

Ipak, kombinacija naglog povećanja nemačkog naoružavanja, sve većih sumnji u spremnost Sjedinjenih Država da i dalje budu garant evropske bezbednosti kroz NATO, kao i uspon krajnje desničarske nacionalističke stranke Alternativa za Nemačku (AfD), koja trenutno vodi u anketama javnog mnjenja, ponovo je probudila stare strahove među nemačkim susedima, posebno u Poljskoj i Francuskoj.

Fiks, istoričarka i viša saradnica Saveta za spoljne odnose, svoju argumentaciju je pretočila u pravovremenu i prodornu knjigu Germany Rearmed: The Return of War and the End of Illusions („Ponovno naoružavanje Nemačke: Povratak rata i kraj iluzija“).

Među mitovima koje razotkriva nije samo zabluda da će ekonomska međuzavisnost učiniti Rusiju dobronamernim partnerom Evrope — što se urušilo sa početkom ruske invazije punog obima na Ukrajinu — već i kraj onoga što ona naziva „iluzijom Zapada“, koja je od 1945. godine bila ključna za identitet i spoljnu politiku Nemačke.

„Nije reč o tome da Nemačka želi da napusti Zapad, već izgleda da Zapad napušta Nemačku, a posebno zapadni poredak predvođen SAD“, rekla mi je Fiks u intervjuu, piše u kolumni za Gardijan Pol Tejlor, viši gostujući saradnik Evropskog političkog centra.

Kako bi sprečila bilo kakvo iskušenje da postane hegemon, ona poziva Berlin da svoju buduću vojnu moć čvršće veže za evropsko ujedinjenje — tako što bi pomogao da se evropska odbrana finansira putem zajedničkih odbrambenih obveznica, podržao evropeizaciju nacionalnih vojnih industrija na kontinentu i dodatno integrisao Bundesver u evropske oružane snage.

Za sada ima malo znakova da Merc, čija je prva strategija odbrane, objavljena u aprilu, postavila cilj da Nemačka do 2039. godine postane najjača evropska konvencionalna vojna sila, sledi njen savet.

Suočen sa padom popularnosti, ekonomskom stagnacijom i rastućim troškovima života, konzervativni kancelar odbacio je mogućnost izdavanja evroobveznica za finansiranje evropske odbrane.

Njegova vlada je obustavila dva velika projekta vojne saradnje sa Francuskom — razvoj borbenog aviona nove generacije i tenka.

Planirane nabavke naoružanja u vrednosti od 123,3 milijarde evra, o kojima je prošlog meseca obavešten parlament, gotovo u potpunosti odnose se na domaće i američke proizvođače dok je evropskim partnerima pripao tek mali deo.

Istina je da su sve nemačke oružane snage posvećene NATO-u, za razliku od francuskih, a Nemačka je pozvala saveznike da se priključe njenom evropskom programu protivvazdušne i protivraketne odbrane European Sky Shield.

Nemačka je najveći donator finansijske i vojne pomoći Ukrajini. Sarađuje sa Ujedinjenim Kraljevstvom na razvoju preciznog oružja velikog dometa.

Takođe je stacionirala brigadu u Litvaniji kako bi pomogla u zaštiti istočnog krila Evrope — što predstavlja prvo trajno raspoređivanje nemačkih snaga izvan teritorije zemlje od 1945. godine.

Industrijski nacionalizam u oblasti odbrane nikako nije ograničen samo na Nemačku. Francuska i Velika Britanija podjednako štite svoje domaće proizvođače naoružanja.

Komesar EU za odbranu Andrijus Kubilijus žali se da se čak osamdeset odsto evropskih nabavki u oblasti odbrane realizuje direktnom dodelom ugovora domaćim glavnim izvođačima, bez konkurentnog tendera, uz korišćenje izuzetka za pitanja bezbednosti predviđenog ugovorima EU.

Činjenica da se nemačko ponovno naoružavanje odvija istovremeno sa ozbiljnim padom ključnih proizvodnih grana, poput automobilske industrije, hemijske industrije i mašinogradnje, predstavlja dodatni razlog za politiku „kupujmo domaće“.

Ali Berlin, koji je nekada bio na samoj liniji fronta sukoba Istoka i Zapada, danas je zaštićen tampon-zonom srednjoevropskih saveznika i trebalo bi da ima interes da im pomogne da ulažu u sopstvenu odbranu.

Iz praktičnih razloga, bolje je pomoći prijateljima i susedima da se opreme za presretanje dronova i raketa pre nego što stignu do Nemačke, nego čekati da ih sve obaramo iznad Berlina i Frankfurta.

Fiks je u pravu kada tvrdi da Nemačka, zbog svoje mračne istorije i svog položaja u središtu Evrope, mora više od drugih da uverava svoje susede i da svoje ponovno naoružavanje uklopi u zajedničke evropske industrijske, političke i vojne strukture.

Kao što je Timoti Garton Eš pisao u Gardijanu, upravo je to ono što je Helmut Kol postigao pre jedne generacije, vezujući ujedinjenje Nemačke za zajedničku evropsku valutu.

U suprotnom, pitanje nemačke moći i načina na koji se ona politički koristi neizbežno će se pre ili kasnije ponovo pojaviti, naročito ukoliko proruski orijentisana AfD, koja se protivi pomoći Ukrajini i zagovara povlačenje iz EU, nastavi da jača na nemačkim izborima.

„Nemačko pitanje nije mrtvo“, rekla mi je Fiks. „Mrtvo je u smislu da se militaristička Nemačka neće ponovo pojaviti pod centralizovanom vlašću. Ali nemačko pitanje može biti i pitanje dominacije i ravnoteže. I upravo takav način razmišljanja, nažalost, moramo ponovo da oživimo.“