Profesori su profesori – Nina Savčić

Pre nekoliko dana morala sam u taksiju da slušam dvadeset minuta o narkomaniji kod dece školskog uzrasta.

Zaključak koji bih izvela iz preterano agresivne analize taksiste bio bi da nema deteta iznad 12 godina koje ne koristi neke oblike droge.

Ljutio se što se čudim pa sam ućutala.

Srećom, i njemu je dosadilo da mi se obraća.

Njegovo se oglašavanje svelo samo na psovke upućene učesnicima u saobraćaju.

Jedva sam čekala da izađem.

Ta nervoza budi se i kad prisustvujete nečem što je naizgled nepolitično i umiveno.

A zapravo da li je?

U udarnom terminu na N1 voditeljka je razgovarala sa plastičnim hirurgom o novinama u estetskoj hirurgiji.

Manje od tri nedelje pred izbore!

N1!

Estetska hirurgija?

Tih nekoliko minuta koliko sam gledala, učinilo mi se da se ni novinarka ne snalazi najbolje.

Hirurg je pozirao i hvalio se.

OK, to je njegova struka.

Nisam obratila pažnju da li je bio plaćeni termin.

Ako nije, užas, ako jeste – trebalo je da košta mnogo jer verujem da im se gledanost poljuljala.

E, to već jeste politika.

Dakle politika bez politike.

Dovitljivo, ali poznato.

Debate su eksplodirale i postale obavezne na (verovatno) svim kanalima.

Njih je mučno gledati pa uglavnom pratim „šortseve“ na Iksu.

Nisam jedina, te opet mogu da zaključim da se gledanost značajno smanjuje.

Posle one kojom su se hvalili i gde su se suočile dve gospođe od kojih jedna ima mnoge visoke funkcije, a druga samo jednu, ali vrednu.

Tolika kakofonija i odsustvo normalnog ponašanja u medijima – novinar/ka pita, gost odgovara – uznemiruje pa odustajem od uključivanja aparata koji emituje dranje, histeriju i visok stepen nepristojnosti.

Otprilike kao u taksiju.

Gosti ne psuju, međutim bude jednako neprijatno osećanje.

Reakcija je – knjiga u šake ili zalivanje cveća.

Ne razumem toliko „debata“ gde je studio ring za verbalno nasilje.

Mislim da smo se odavno opredelili i da smo proživeli i čuli sve što je trebalo.

Cilj vidim samo u tome da se kao u sapunicama prisustvuje svađama kako bi se nefunkcionalne porodice umirile što se i „bogati“, tj. poznati glože i ponašaju neprimereno, a ne samo oni – članovi loših partnerskih odnosa i neuravnoteženi ljudi željni galame.

Podsetilo me je sve to na jednu epizodu serije Mama i tata se igraju rata.

Kičić je očajan, ignoriše potrebe najboljeg prijatelja, oseća se jadno i onda stalno psuje i ulazi u tuču sa Deda Mrazom (zanimljivo, jer je baš Deda Mraz simbol dečijih idealizacija).

Kad sam gledala, pomislila sam: „kakva nesnosna atmosfera“.

Sad je tako – skoro nepodnošljivo.

Od svih pogledanih inserata i kratkih upada u emisije imam još i ovaj zaključak: profesori su profesori.