Piratizacija srpskih resursa – Ekonomija

Umesto obećane tržišne efikasnosti, ovakvo krojenje zakona pretvara javne monopole u zaštićene privatne biznise, legalizujući iscrpljivanje zajedničkih dobara na štetu dugoročne ekonomske i nacionalne nezavisnosti.

Piratizacija pod izgovorom privatizacije

Privatizacija podrazumeva transparentan postupak, realnu tržišnu cenu, kupca koji donosi kapital, plan razvoja i efikasnije upravljanje resursom kao cilj. Piratizacija fingira svaki od tih koraka kao formu, dok im menja suštinu. Postupak je namešten ili bez prave konkurencije, cena je drastično ispod vrednosti, kupac ne donosi kapital nego crpi već postojeću vrednost. Kontrola nije moguća, jer uslovi ugovora, stvarna cena ili obim resursa koji se ustupa ostaju netransparentni. Rezultat nije razvoj resursa, nego njegovo pražnjenje, iako se proces javnosti predstavlja kao ulaganje.

Netransparentnost postupka, potcenjena imovina, odsustvo stvarne investicije, prikrivanje podataka, izostanak posledica za donosioce odluka su pet elemenata koji se pojavljuju, u različitim kombinacijama, kod većine resursa koje Srbija poseduje. Mehanizam prikrivanja je uvek isti. Menja se reč kojom se postupak opisuje. Prodaja postaje koncesija. Otuđenje postaje strateško partnerstvo. Gubitak kontrole postaje javno-privatno partnerstvo.

Ustupanje vode

Zakon o vodama izričito zabranjuje privatizaciju izvorišta. Vodotoci, jezera, podzemne vode ostaju vlasništvo Republike Srbije. Kada je Skupština 2018. izmenama zakona uvela odredbe o vodnim koncesijama, napravljen je ključni pravni prolaz za piratizaciju pod maskom privatizacije. Svojina je ostala državna. Pravo korišćenja je ustupljeno privatnim kompanijama, često na period od 30, 50 ili, kako se navodi, čak 99 godina.

Danas, po procenama, preko 80 odsto flaširane vode iz srpskih izvora kontrolišu strane kompanije, poput Knjaz Miloša, u vlasništvu češke grupe Mattoni 1873, ili Palanačkog kiseljaka, preuzetog preko berze bez javnog tendera za samo izvorište.

Dodatno, sistem je postavljen u dva sloja. Obične vodne dozvole imaju ograničen rok važenja, dok vodeći igrači kupovinom fabrika dobijaju pravo korišćenja izvora, navodno i do 99 godina. Kada je Koka-kola kupila Vlasinku (brend Rosa) za 21,5 miliona evra, ta cena je pokrila samo fabriku, dok je pravo na izvor stiglo kao dodatak. Sa više od 300 neiskorišćenih izvorišta koja čekaju isti model, „tržišna efikasnost“ se pretvara u legalizovano ustupanje nacionalne suverenosti nad najvažnijim državnim resursom u budućnosti.

Banjska lečilišta na poklon

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2014. smanjio je Upravni odbor Fonda PIO, vlasnika velikog dela banjske imovine u ime svih penzionera, sa 21 na 7 članova, od kojih četiri postavlja Vlada. Time je uklonjena prepreka koja je do tada blokirala prodaju. Kuršumlijska i Vranjska banja prodate su 2020. kupcima bliskim vladajućoj strukturi (kvadratni metar hotela u Kuršumlijskoj banji po ceni od svega 72 evra), dok je pomoćnik direktora Fonda, koji je ukazivao na nezakonitosti, dobio otkaz.

Savet za borbu protiv korupcije je decembra 2020. zaključio da postoji sumnja na sistemski organizovanu korupciju u ovim prodajama, sa ciljem da se Fondu PIO i državi svesno nanese materijalna šteta, a trećim licima omogući bogaćenje kupovinom ispod tržišne cene.

Za kompleks „Žubor“ (Kuršumlijska banja) procena iz 2009. iznosila je 6,2 miliona evra, početna cena na oglasu 2,36 miliona, a prodat je za svega 1,4 miliona evra. Pritom je kupac od države dobio 2,5 miliona evra subvencija, što je više od same kupoprodajne cene.

Vranjska banja: Zemljište je prvo prodato za 255.000 evra, kao da objekta od 16.000 m² sa građevinskom dozvolom nema, da bi naknadno isti objekat bio prodat istom kupcu za 1,6 miliona evra.

Prodaja ovih potencijala pravda se pričom da lečilišta propadaju, iako banje godišnje beleže više od dva miliona noćenja. Umesto javnog upravljanja resursom koji ima goste, imovina stvorena decenijskim ulaganjima građana prelazi u privatne ruke po cenama daleko ispod tržišnih.

Žrtvovana zona

Najdrastičniji primer piratizacije pod krinkom privatizacije odnosi se na rudarski basen u Istočnoj Srbiji. RTB Bor je decembra 2018. preuzela kineska kompanija Ziđin, pošto je dobila tender: za 63 odsto vlasništva uplatila je 350 miliona dolara u kapital preduzeća, uz obavezu investicija od 1,26 milijardi. Pet dana posle pobede na tenderu ista kompanija je za 1,41 milijardu dolara dogovorila kupovinu kanadskog Nevsuna, čije je ležište Čukaru Peki tik uz RTB.

Dok su podaci o dokazanim rezervama rude za građane Srbije državna tajna, akcionari Ziđina ih odlično poznaju. Regulatorno zarobljavanje je ovde dovedeno do apsurda. Strategiju upravljanja mineralnim resursima do 2050. kritičari opisuju kao dokument pisan po meri rudarskih kompanija, koje bi njome trebalo da budu obuzdane.

Sistematsko ignorisanje zakona je očigledno. Iako je kompanija 2024. godine sedmi put osuđena zbog nelegalne izgradnje na jalovištu, a dnevne vrednosti arsena u vazduhu dostizale su i 95 puta više od dozvoljenih, odgovor države sveo se na najavu da će kineski partneri biti zamoljeni da smanje uvoz koncentrata sa arsenom. Specijalni izvestioci UN opisali su Bor kao žrtvovanu zonu u pismu upućenom Srbiji i kompaniji Ziđin, na koje država nije ni odgovorila.

Prostorno preuzimanje i raseljavanje je dokaz uzmicanja države i ostavljanja svog stanovništva na milost i nemilost stihije piratizacije. Novi prostorni plan na 126 kvadratnih kilometara, čiji je naručilac sama kompanija Serbia Zijin Copper, predviđa novu topionicu i, ako analize pokažu da je život nebezbedan, preseljenje stanovnika Oštrelja, Nikoličeva, Slatine, Metovnice, Donje Bele Reke i dela Zvezdana, pa čak i izmeštanje državnog puta Bor–Zaječar.

Elaborati sasvim slučajno otkrivaju prirodu ovog modela. Dok se rudnik Malka Golaja u jednom pasusu promoviše kao „razvojni potencijal“ za Zaječar, već u sledećem se priznaje da je taj potencijal zapravo odlagalište rudarskog otpada. Kada o tome ko tu živi, kuda vodi put i kakav se vazduh udiše piše dokument koji je naručila sama kompanija, piratizacija završava svoj prirodni ciklus i sa preuzimanja resursa prelazi na preuzimanje teritorije.

Prodaj jeftino, isto to otkupi skupo

Nizom odluka, a pre svega zaključkom Vlade iz 2015. kojim je Državnom pravobranilaštvu naloženo da odustane od sporova, 17.000 hektara državnog zemljišta upisano je kao „imovina preduzeća“ PKB-a. Time je formalno zaobiđena zakonska zabrana prodaje državnog poljoprivrednog zemljišta.

Kompanija Al Dahra je 17.000 hektara kupila po ceni od svega 4.700 evra po hektaru (kao jedini ponuđač na tenderu, uz procenu vrednosti imovine smanjenu za trećinu), što je daleko ispod vojvođanskih cena, koje su tada dostizale i 18.000 evra.

Za potrebe izgradnje Nacionalnog stadiona u Surčinu država je od Al Dahre otkupila 26 parcela, skoro 11 hektara, po 720 dinara po kvadratnom metru, trinaest puta skuplje nego što ih je ona platila 2018. Prema nacrtu prostornog plana iz 2021, deo trase autoputa Beograd–Zrenjanin prolazio bi kroz parcele koje je Al Dahra kupila od PKB-a. Otkup tog zemljišta bi mogao koštati deset ili više puta skuplje od prodajne cene.

Savet za borbu protiv korupcije utvrdio je da je Agencija za privatizaciju prodavala društveni kapital, a da iz imovine prethodno nije izuzela državno zemljište, dok podatke o realizaciji međudržavnog sporazuma sa UAE iz 2014. isti Savet već više od decenije ne uspeva da dobije.

Konverzija: zemljište na poklon

Završni pečat pravnom inženjeringu u urbanim sredinama dat je skorašnjim izmenama Zakona o planiranju i izgradnji, kojima je zakonski ukinuta naknada za konverziju prava korišćenja u pravo svojine. Time ovo više nije pitanje loše prakse ili zloupotrebe položaja, već normativno sistemsko rešenje. Investitorima je samim zakonom omogućeno da postanu puni vlasnici atraktivnih gradskih parcela bez plaćanja ijednog dinara razlike do tržišne vrednosti. Ustavni sud je još 2013. naznačio da privatizacija preduzeća ne znači i privatizaciju zemljišta na kome ono ima pravo korišćenja. Za osam meseci posle izmena podneto je 2.169 zahteva za konverziju bez naknade.

Razmera štete se vidi na konkretnom primeru. Investitor „Rapid invest“ kupio je iz stečaja parcelu bivše fabrike „Jugoalat“ Novi Sad za 10 miliona evra, kao jedini ponuđač. Prodaja stanova, procenjuje Akcija progresivne Vojvodine, može doneti do 300 miliona evra, a izmena zakona uštedela je investitoru 3 miliona evra, skoro trećinu cene parcele, što je novac kojeg se država sama odrekla.

Energetika: garantovani profit povlašćenog proizvođača

Mehanizam zakonskog preusmeravanja javnih resursa primenjen je i u energetskom sektoru kroz status „povlašćenog proizvođača“, koji ministarstvo dodeljuje rešenjem najmanje od 2011. godine. Ovaj model privatnim investitorima garantuje otkup električne energije (iz vetra, sunca ili malih hidroelektrana) po cenama znatno višim od tržišnih, dok razliku izmiruju svi građani kroz sopstvene račune za struju. Ovde se ne prodaje resurs, nego se na račun građana privatniku garantuje profit.

Od 2013. do 2018. godine samo proizvođačima iz malih hidroelektrana isplaćeno je 83,2 miliona evra, deo i firmama investitora očigledno čvrsto povezanih sa vlašću, dok su i dva manastira SPC po istom osnovu primila oko 650.000 evra.

Sukob interesa i direktan prelazak u privatni sektor je sumorna slika zarobljene države. Onaj ko u ime države kroji pravila i odobrava pristup mreži, ubrzo sam postaje korisnik tih istih pogodnosti. Slučaj nekadašnjeg direktora Elektromreže Srbije (EMS), koji je postao suvlasnik kompanija koje grade vetroelektrane i male hidroelektrane, slikovito pokazuje kako državni funkcioneri direktno prelaze na stranu privatnog kapitala čije su priključivanje na mrežu sami odobravali.

Ništa nezakonito

Resursi se menjaju: vode, banje, građevinsko i poljoprivredno zemljište, rudnici i energetika. Obrazac ostaje nepromenjen: zakon služi da omogući prelazak resursa iz državnih u privatne ruke, uz minimum otpora i maksimum forme.

Gde je zakon stajao na putu, promenjen je. Gde nije mogao da se promeni, zaobiđen je, a niko nije odgovarao. Svaki od ovih postupaka izgleda kao privatizacija. Nijedan ne ispunjava njene suštinske uslove: transparentnost, realnu cenu, stvarnu investiciju i stvarni javni interes. Formalno, ništa nije nezakonito. U tome i jeste najveći problem.

Autor je diplomirani ekonomista u penziji i odbornik Zeleno-levog fronta u Skupštini gradske opštine Čukarica