Šalter broj 3 – čekajući u redu za 6.000 dinara – Ekonomija

Sramotno je što vlast ovo predstavlja kao nekakvu revolucionarnu ideju kada su za vreme pandemije, kada je život koštao manje, delili duplo više.

Bedno je što čekamo 6.000 dinara, što se na ljudskoj egzistenciji skupljaju politički poeni. Čekamo u redu. Čekamo i po više sati. I onda kad pređemo prag ekspoziture, koju tad već gledamo kao obećanu zemlju, sledi još jedno razočaranje, jer u “obećanoj zemlji” sigurno rade više od dva šaltera, što ovde svakako nije slučaj.

Bedno je što iste pare iščekuju i studenti i samohrane majke i direktori i advokati i lekari i penzioneri.

Nekima i to ništa znači sve, a nekima to ništa stvarno jeste ništa, ali ovih dana nećete u redovima videti te ljude kojima ovo ne znači ništa. To su ljudi koji traže način da se skrpe do sledeće plate.

To su ljudi kojima će tih 6.000 dinara nahraniti decu, možda platiti neki račun. Pa vi vidite koliki su ti redovi.

U ovim situacijama taj naš mentalitet i individualnost koja nas je danas i dovela u situaciju u kojoj se nalazimo, dolazi do izražaja. Jer ti “kojih se ništa ne tiče” su verovatno isti oni koji preko reda pokušavaju da uđu u banku, pod premisom da ostalih 50 ljudi koji stoje u redu nisu normalni.

I da građani brane svoja prava kao što čuvaju svoj kvadratni metar u redu, možda danas ne bismo bili u situaciji u kojoj jesmo, no dobro, svi imamo svoje prioritete.

I niko ne treba da se oseća kao da je ovo ruka spasa koju pruža jedan čovek. Treba da se oseća bes jer smo u situaciji da toliko ljudi zavisi od 6.000 dinara. Šta sve danas možete stvarno da kupite za te pare?

I da ste sami i da imate porodice. Od nas se očekuje da se zadovoljimo ovom bedom kao što se zadovoljavamo minimumima u svakoj sferi društva. Minimom demokratije, minimumom vladavine prava, minimumom ljudskosti.

Ali to je realnost u koju smo dovedeni. Ako nam očekivanja nisu velika, svime ćemo biti zadovoljni, a ako se pak neko drzne da bude nezadovoljan e onda je to bezobrazluk, nezahvalnost.

A dok čekamo 25. oktobar svi treba da se zapitamo koliko smo se svi pomerili sa mrtve tačke za protekle dve godine, kako smo se mrdnuli u tom redu u kom čekamo neko bolje sutra.

I u tom redu čekamo sada već preterano dugo, ali u ovoj našoj “ekspozituri” zvanoj Srbija odnedavno se otvorio i šalter pod rednim brojem tri.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.