Preteće odsustvo – Nina Savčić

Ali, iznenadim se i kad ta tema u dužem razgovoru ne dođe na dnevni red ili kad se preko nje samo preleti.

Evo, i u trenutku dok ovo pišem, shvatam da sam ambivalentna.

Nije vest, sve je rečeno, sve za i protiv, prvo je što me napadne kao odgovor jednog, pretpostavljam uplašenog, dela mene.

To je otpor kao strah od tabua – ako izgovorim, poklopiće me svojim oružjem: sveprisutnošću kojoj je glupo opirati se, sagovornik će mi uputiti osmeh koji vređa, izbečiće se na mene i moj konzervativizam.

Onda osluškujem, situacije i sebe.

Da li je retrogradno buniti se protiv njenih plodova?

Napredak i inovacija, to su zastave pod koje ponosno želimo da stanemo.

A ipak, ne prestajem da maštam o analognom životu.

I što sam više upućena na digitalni svet, na sočnu setvu sa ChatGPT-a to više žudim za prirodom, onom stvarnom 3 De prirodom.

Neko mi je u komentarima napisao jednom da je nostalgija znak starenja.

Sigurno jeste i to.

No meni je svejedno budućnost sve ređe svetla a sve češće me žacnu scene iz prošlosti, koja svakako nije bila svetla ali je bila nevirtualna, bila je „prisutna“.

U tom životu između Geminia i „ručno“ sađenih vinki i petunija na terasi, pronašla me je Vesna Goldsvorti.

Podsetila me je na rane osamdesete, koje sam načisto zaboravila, ne samo zato što sam bila mala nego i zato što sada živimo u civilizaciji koja kao da nema dodir sa tim vremenom.

Ne sećam se vremena kad nije bilo uložaka da se kupe po prodavnicama ili apotekama, ali sam se setila da sam jednom do duboko u noć tražila lek po apotekama i našla ga na Novom Beogradu, desetak kilometara od svog stana.

Kao u „Gvozdenoj zavesi“ bilo je neko šugavo vreme i bio je hladan taj mrkli mrak, ne samo zbog vetra i praznih ulica.

Moja radost što sam lek pronašla bila je pomešana sa tugom zbog bespomoćnosti. Šta nam je sve bilo uskraćeno!

Na neki način to je moj strah, obučen u povremeni otpor – pitam se šta će nam biti uskraćeno, ili šta već jeste jer mnogo šta imamo na klik.

Međutim, sve informacije koje nas zapljuskuju sa ekrana, svaki obavljen zadatak sto puta brže nego što bih mogla ja, sve to što je doneo tehnološki bum kao da se utapa u neutralnu pozadinu dana.

Te noći kad sam tražila lek, očaja i radosti, straha… sećam se skoro „materijalno“. Neko fizičko odsustvo koje je donelo ovo doba skoro je preteće.