“Tramp poručio da je partner Vladimira Putina”: Kolumnista Gardijana o tome da se “predsednik SAD aktivno umešao u rat da bi oslabio sposobnost Ukrajine da se brani” – Svet

Koliko god jasno može, poručuje da nije lider slobodnog sveta, da čak nije ni pouzdan član demokratskog Zapada, već da je, zapravo, saveznik njegovih neprijatelja. Pa ipak, Zapad, uključujući i Britaniju, ili ne razume u potpunosti tu poruku, ili ne može da se natera da iz nje izvuče očigledan zaključak, piše kolumnista Gardijana Džonatan Fridlend. 

Tramp je ove nedelje ponovo pokušao da to stavi do znanja, pronalazeći više načina da poruči da u ratu između Rusije i Ukrajine nije nikakav posrednik niti mirotvorac, već partner Vladimira Putina. Istini za volju, američki predsednik je to jasno i glasno poručio još tokom prvih nekoliko nedelja nakon povratka u Belu kuću.

U februaru 2025. godine, tokom javno prenošenog susreta u Ovalnom kabinetu, žestoko je izgrdio Volodimira Zelenskog, nastojeći da ponizi ukrajinskog lidera rečima: „Nemate vi karte u rukama“, dok je Džej Di Vens zahtevao od ukrajinskog gosta da pokaže zahvalnost. To je trebalo da bude sasvim jasna poruka o Trampovom stavu, ali je on poslednjih dana praktično dodatno osvetlio i istakao svoju poziciju.

Ranije ove nedelje, ukrajinske snage otkrile su da jedan ključni deo njihove opreme — verzija Maskovog sistema Starlink, koju Kijev koristi za navođenje svojih dronova — više ne funkcioniše pri brzinama većim od sto milja na sat, odnosno oko 160 kilometara na sat.

To je značilo ne samo naglo smanjenje sposobnosti Ukrajine da izvodi napade duboko iza linija fronta, već i ozbiljno ograničavanje protivvazdušnog sistema od presudnog značaja za zaštitu prestonice od ruskih dronova na mlazni pogon.

Ovo nije bio nikakav tehnički kvar. Staršild (Starshield), vojna verzija sistema Starlink, u vlasništvu je američke vlade i pod njenom je kontrolom. Kako je izvestio Rojters, nalog da se ograniči njegova upotreba u Ukrajini stigao je iz Bele kuće. Jednostavno rečeno, Tramp se aktivno umešao u rat kako bi oslabio sposobnost Ukrajine da se brani.

„Ova odluka će dovesti do velikog broja ljudskih žrtava“, izjavio je Zelenski u razgovoru sa Pirsom Morganom. „Naravno, ljudi će ginuti.“

Trampov potez nije bio nikakav grom iz vedra neba. Tokom iste nedelje, Ukrajina je pretrpela najmanje dve noći ruskog bombardovanja, a da pritom nije dobila uobičajena prethodna upozorenja SAD o tome kada bi i gde Moskva mogla da napadne. Tramp je negirao da je prekinuo dugogodišnju razmenu obaveštajnih podataka sa Kijevom, ali je upravo tako izgledalo.

Sve ovo usledilo je nakon odluke američkog predsednika da naruši međunarodni režim sankcija protiv Moskve pristankom da kupi rusko dizel-gorivo u vrednosti od četiri milijarde dolara. Ta količina jedva da će ostaviti traga na američkom tržištu, gde visoke cene dizela ugrožavaju izglede republikanaca na predstojećim međuizborima u nekoliko ruralnih saveznih država koje u velikoj meri zavise od ovog goriva.

Međutim, za Putinovu ratnu mašineriju to će predstavljati dobrodošao priliv novca. Upravo u trenutku kada je vojni položaj Rusije počeo da deluje nesigurno, Donald Tramp je pritekao u pomoć. Dodajte tome američki poziv Putinu da prisustvuje decembarskom samitu G20, koji će biti održan u jednom od Trampovih golf-klubova na Floridi, i dobićete američkog predsednika koji bi svoju podršku Rusiji i izdaju Ukrajine mogao isto tako da ispiše na nebu.

Tokom Trampovog prvog mandata, mnogo energije potrošeno je na pokušaje da se otkrije koja se mračna tajna krije iza njegove očigledne naklonosti prema Moskvi. Skloniji sam stanovištu koje zastupa moj stručni kolega Luk Harding. Kada ga pitaju da li je Tramp oruđe ruskih obaveštajnih službi, on uzvraća pitanjem: ako bi Tramp zaista bio ruski agent, po čemu bi se njegovo ponašanje razlikovalo od onoga što danas radi?

Bez obzira na motive — ili na to da li se, kako Harding sugeriše, radi o kombinaciji pohlepe, ideologije, zavisti prema diktatorima i kompromitujućeg materijala kojim se neko služi da bi vršio pritisak na njega — činjenice su neosporne. Najmoćniji član zapadnog saveza u najboljem slučaju predstavlja nepouzdanog partnera, a u najgorem je u dosluhu sa glavnim neprijateljem tog saveza.

Ne bi trebalo da bude potrebno posebno objašnjavati zašto je to važno, naročito u nedelji kada je šef britanske bezbednosne službe MI5 opisao Rusiju kao „agresora broj jedan“.

Kremlj već godinama pokazuje da je spreman da napada države članice NATO-a, najčešće kroz hibridne operacije, odnosno operacije u takozvanoj „sivoj zoni“. To nisu otvoreni ratni činovi, već akcije osmišljene tako da počinilac uvek može da porekne odgovornost.

Jedna studija utvrdila je da je u Evropi, između februara 2022. i februara 2026. godine, zabeležen čak „151 potvrđeni slučaj industrijske sabotaže usmerene iz Rusije“. Prošlog vikenda pojavili su se i uverljivi izveštaji o ruskim namerama da izvrši atentate na rukovodioce ključnih evropskih odbrambenih kompanija.

Šta bi nekadašnji američki saveznici trebalo da učine suočeni sa ovom novom stvarnošću?

Prvi zadatak je da nastave da podržavaju Ukrajinu, i to još odlučnije, imajući u vidu da je Vašington, praktično, promenio stranu.

Drugi zadatak je da izbegnu grešku koja se već nazire.

Očekuje se da će međuizbori u SAD, koji su udaljeni tek nešto više od dve nedelje, doneti velike dobitke demokratama i zadati ozbiljan udarac Trampu. Ako demokrate ponovo osvoje većinu u jednom ili oba doma Kongresa, mnogi evropski lideri mogli bi da dođu u iskušenje da duboko odahnu, zaključe da je narandžasta oluja prošla i da će se transatlantski odnosi uskoro vratiti u normalu.

To bi bila ozbiljna greška.

Kao prvo, iako je američki predsednik tokom većeg dela protekle dve godine bio gotovo potpuno oslobođen ograničenja koja bi mu Kongres mogao nametnuti, nije izvesno da će Tramp, kada mu se ograniči moć, postati i pitomiji. Naprotiv, jedan dobro upućeni sagovornik iz Vašingtona upozorava da bi mogao postati „saterana zver“, još ekstremniji upravo u oblasti u kojoj predsednik ima najviše slobode da deluje — a to je spoljna politika.

Naravno, Tramp će jednog dana otići sa vlasti, ali i tu se krije opasnost od lažnog osećaja sigurnosti.

„Ova promena je trajna“, kaže mi jedan bivši britanski ministar iz kabineta. Ako ništa drugo, Tramp je dokazao da su i on i trampizam mogući. Sada znamo da zapadni savez nije ni zagarantovan, ni nepokolebljiv, već da je podložan promenama političke klime u Sjedinjenim Američkim Državama.

Sve ovo znači da živimo u svetu koji je postao opasniji nego ranije. O tome svedoči i nova, detaljno dokumentovana knjiga Gideona Rahmana „Rat je zainteresovan za vas“, koja otkriva koliko ozbiljno vodeći politički donosioci odluka procenjuju rizik od trećeg svetskog rata.

Živimo u vremenu u kojem više ne možemo da računamo na to da će nas drugi braniti. Jeziva pouka slučaja sa Starlinkom za sve koji zavise od američkog hardvera ili softvera jeste da Sjedinjene Države uvek zadržavaju mogućnost da ih isključe jednim potezom.

Drugim rečima, Britanija i ostatak Evrope moraju biti sposobni da se sami brane — sopstvenim vojskama i sopstvenim naoružanjem.

Najbolji trenutak da vlade iznesu ovakav argument bio je one večeri prošle godine, kada se odigrao šokantan susret Zelenskog i Trampa u Ovalnom kabinetu. Ali drugi najbolji trenutak je sada.

Kada Džon Hili 28. oktobra predstavi svoj prvi budžet, upravo taj argument trebalo bi da iznese. Kao bivši ministar odbrane, on je posebno dobro pozicioniran da to učini.

Laburistički izborni manifest iz 2024. godine napisan je pre nego što je Tramp ponovo izabran za predsednika i pre nego što je iko znao da će se u velikom sukobu našeg vremena Sjedinjene Države svrstati uz autoritarizam, a protiv demokratije.

Stvari su se promenile i taj dokument više ne može da se tretira kao sveto slovo.

Moraćemo da izdvojimo onoliko novca koliko je potrebno da bismo se zaštitili u svetu koji se promenio i postao opasan. Tramp nam to govori grubo i glasno.

Moramo da ga saslušamo.