Slavoj Žižek u tekstu za Danas o “fiumanizmu”, ali i tome da su “ratovi u bivšoj Jugoslaviji izbili usled eksplozivne mešavine pesničkih i vojnih elemenata” – Svet

Film savršeno dočarava ludu atmosferu jedinstvenog političkog eksperimenta s početka 20. veka – kratkotrajne Slobodne države Fiume.

U jednom od poglavlja svoje izvanredne knjige „Otherworlds“, Federiko Kampanja bavi se fascinantnim poreklom ovog eksperimenta. Država Fiume nastala je zahvaljujući intervenciji jednog vojnog generala i najpoznatijeg italijanskog pisca povezanog sa dekadentnom književnošću, Gabrijelea D’Anuncija.

Ono što je proisteklo iz D’Anuncijeve okupacije Fiume predstavljalo je izuzetno složen međuprostor u političkoj klimi Evrope, razorene ratom. U njegovim ustavnim i kulturnim temeljima, jednakost, sloboda i estetsko eksperimentisanje zauzimali su centralno mesto.

D’Anuncio je bio mnogo više od pesnika – cenjeni romanopisac i dramski pisac, bio je i višestruko odlikovani ratni heroj, avijatičar, provokativni performer, inovator u svetu mode, pionir reklamiranja, egomanijak i strastveni konzument kokaina.

Njegova, naizgled neiscrpna kreativnost učinila ga je međunarodnom slavnom ličnošću, a njegove inovacije osvojile su maštu Italijana. U kasnijim godinama, kada je Fašistička partija preuzela vlast u Italiji, režim će prisvojiti pojedine elemente njegove estetike, bacajući dugotrajnu senku na njegovo nasleđe.

Međutim, D’Anuncio se ne može svesti na fašizam. Pošto ga je italijanska vlada odbacila, Fiume je postao utočište za sve pobunjenike protiv kapitalizma i anglo-američkog imperijalizma – kako za tada još mlade fašiste, tako i za sindikaliste, anarhiste i komuniste.

„Zalažem se za komunizam bez diktature. Nije ni čudo, s obzirom na to da je čitava moja kultura anarhična. Nameravam da ovaj grad pretvorim u duhovno ostrvo iz kojeg se može širiti izrazito komunističko delovanje prema svim potlačenim narodima“, napisao je D’Anuncio. „Ovde se boljševički čičak pretvara u ružu ljubavi.“

Ipak, iako je anarhokomunizam Fiumea imao malo zajedničkog sa surovošću Lenjinove doktrine, i on je zalutao u krvoproliće. Bio je to oblik „latinizovanog boljševizma“ koji je spajao kult delovanja, iskrenu brigu za položaj potlačenih i zahteve radnika sa dekadentnom estetikom i ambicijom da se kroz umetnost pokrene duhovna revolucija.

Sve se to odvijalo u gradu beznadežno opkoljenom, zahvaljujući naporima međunarodne brigade dezertera, pobunjenika, kriminalaca i umetnika koji su se odazvali pozivu jednog pesnika.

D’Anuncio priznaje i potvrđuje suverenitet svih građana, bez obzira na pol, poreklo, jezik, klasu ili veru. Evo nekoliko odlomaka iz Ustava Fiumea:

„Svi građani, bez obzira na pol, imaju puno pravo da biraju i obavljaju sve industrijske delatnosti, profesije, umetničke poslove i zanate. Građani stiču sva građanska i politička prava sa navršenih dvadeset godina. Bez obzira na pol, imaju pravo glasa i mogu biti birani na sve javne funkcije.

Osnovne slobode mišljenja, štampe, okupljanja i udruživanja garantovane su svim građanima. Svako versko bogosluženje je dozvoljeno i poštovano, a svaka verska zajednica može da izgradi sopstveni hram.“

Duhovnost D’Anuncija i njegovih sledbenika bila je dijametralno suprotna zatucanom konzervativizmu zvanične Crkve tog vremena. Fiume je bio „grad života“, prožet atmosferom intenzivne erotike. Nudizam je bio široko rasprostranjen, čak i među najistaknutijim državnim funkcionerima, u ime autentičnije povezanosti s prirodom. Žene i muškarci upustili su se u razdoblje poliamorije koje je lokalno bolničko odeljenje za polno prenosive bolesti dovelo do krajnjih granica kapaciteta.

Homoseksualnost nije bila samo tolerisana, već je postala sastavni deo etosa i estetike revolucije. Posmatrajući sa svog balkona neke od svojih vojnika kako držeći se za ruke, odlaze na poznato mesto za upoznavanje istopolnih partnera, D’Anuncio je sa odobravanjem primetio: „Pogledajte moje vojnike, hodaju zajedno u parovima, baš kao ratnici drevne tebanske legije.“

Lepota nagih tela i žar mladalačkih strasti bili su živi simboli onoga što je revolucija želela da ostvari. Posle šesnaest meseci opsade i pet dana krvavih borbi, Fiume je 29. decembra 1920. godine kapitulirao pod bombardovanjem italijanske mornarice.

Republika Fiume nije bila jedinstven slučaj – postoje nejasne paralele sa Pariskom komunom (bez verske dimenzije, naravno), pa čak i sa nekim radikalnim milenarističkim verskim zajednicama koje nalazimo u hrišćanstvu, poput Kanudosa u Brazilu, ali i u islamu – na primer, sa shvatanjem i praksom kraja sveta u redu asasina, kada se sve moralne zabrane ukidaju.

U ovim i sličnim slučajevima učesnici se ne bore za utopiju kroz dugotrajan proces koji zahteva disciplinu i žrtvovanje; oni žele da utopiju ostvare odmah, u sadašnjosti.

Međutim, orgijastički duh oslobođenja u praksi je bio ograničen na italijansku elitu, koja je došla u grad i okupirala ga. Istovremeno je postojala tiha većina – uglavnom Mađari, Hrvati i drugi Sloveni – koja je bila društveno konzervativnija i doživljavala Republiku Fiume kao košmarni upad koji narušava njen način života. Ti ljudi samo su želeli da prežive u senci velikog spektakla.

Uprkos egalitarnoj retorici, bio je to svojevrsni komunizam za vladajuću klasu.

Ono što se dogodilo u Republici Fiume nije bio slučaj onoga što je Markuze nazvao „represivnom desublimacijom“ – permisivnosti koja postojećoj vlasti služi kao sredstvo ugnjetavanja.

Dovoljno je pomisliti na to kako Tramp otvorenom vulgarnošću napada svoje protivnike ili kako ljudi iz Netanjahuovog okruženja otvoreno raspravljaju o mučenju Palestinaca.

D’Anuncijev Fiume bio je pre svega neka vrsta predideološke mešavine heterogenih elemenata – fascinacije seksualnom promiskuitetnošću, drogama, spektakularnim paradama, intenzivnim doživljajem svetog, teatralizacijom ratnog nasilja i herojstva koje podrazumeva spremnost na rizikovanje života…

Ono što sve te elemente povezuje jeste njihova negativna karakteristika – svaki od njih u oštroj je suprotnosti sa rutinom stabilnog građanskog društvenog poretka. Fiume se nalazio u neprekidnom vanrednom stanju i upravo zato nije mogao dugo da opstane.

Analitičari obično označavaju D’Anuncijev Fiume kao „protofašističku“ tvorevinu, ali mislim da je previše jednostavno posmatrati D’Anuncijev hipi-fašizam kao pokret koji je nužno morao da završi u fašizmu.

U „fiumanizmu“ se ispoljila određena radikalna dimenzija koja jeste predstavljala pozadinu – ne samo – fašizma, ali je ta dimenzija pre bila neka vrsta iščezavajućeg posrednika, koji je morao biti potisnut kada se pojavio pravi fašizam. Nije slučajno što je italijanska regularna vojska bombardovala Fiume i okončala republiku.

Prema tome, ono što fašistički režim mora da potisne nije emancipatorsko ili liberalno nasleđe, već sopstveno subverzivno jezgro. Ili, da parafraziramo staro upozorenje da zajedno sa prljavom vodom iz korita ne treba izbaciti i dete – upravo to fašizam radi – zadržava dete (pseudoharmonični novi režim), a izbacuje prljavu vodu u kojoj je dete odraslo…

Najbolji opis Republike Fiume jeste izraz „poetski režim“, kako ga je nazvao Leopold Frelih:

„Fiumanizam je izrastao iz futurističkih i antiburžoaskih pokreta. D’Anuncio je spojio snažan nacionalni identitet Italije sa ničeanizmom s kraja 19. veka. Sa svojim grotesknim epoletama i emotivnošću nalik onoj iz komične opere, vlada je bila na granici apsurda.

Ipak, bio je to poetski režim. U 65. članu Ustava Fiumea D’Anuncio nalaže da se „u svakoj opštini u pokrajini osnuju horovsko društvo i orkestar koje će finansirati država. U gradu Fiume, Kolegijum edila biće zadužen za izgradnju velike koncertne dvorane, koja će moći da primi najmanje deset hiljada gledalaca, sa redovima sedišta i dovoljno prostora za hor i orkestar. Velike orkestarske i horske svečanosti biće potpuno besplatne – jezikom Crkve rečeno, biće to dar Božji.“

Ovi snovi o društvenim poetskim spektaklima u izvesnom smislu upućuju na fašizam jer, kako je to formulisao Valter Benjamin, logična posledica fašizma jeste „uvođenje estetike u politički život“.

D’Anuncio je uveo rimski pozdrav i obukao svoje sledbenike u crne košulje. Preuzeo je titulu duče od latinske reči „dux“, srodne reči „duke“ (vojvoda). Ipak, on istovremeno predstavlja i potisnuto jezgro fašizma.

Ni sam Gramši u svom reagovanju na fiumanizam nije bio dovoljno gramšijevski – kao da još nije poznavao sopstveni pojam hegemonije:

„D’Anuncio, vođa legionara, prikazivan je kao ludak, teatralni neprijatelj otadžbine i podstrekač građanskog rata, protivnik svih ljudskih i građanskih zakona. Da bi ostvarila sopstvene ciljeve, vlada je podsticala najdublja i najintimnija osećanja kolektivne svesti – oskrnavljenu svetost porodice, hladnokrvno prolivenu bratsku krv, integritet i slobodu naroda prepuštene na milost i nemilost rulji pijanih vojnika, pomahnitalih od požude, i devojačku čednost okaljanu najrazuzdanijim seksualnim porivima.

Usadivši ove predstave u javnost, vlada je uspela da postigne gotovo savršenu saglasnost – javnim mnjenjem manipulisalo se sa dotad nezabeleženom lakoćom.“

Ako su vladari Fiumea zaista „podsticali najdublja i najintimnija osećanja kolektivne svesti“ (ili, bolje rečeno, nesvesnog), zar nije previše jednostavno to nazvati „manipulacijom“ (što podrazumeva potpuno svesnog aktera koji manipuliše drugima)?

Šira javnost nije bila „izmanipulisana sa dotad nezabeleženom lakoćom“. Bili su „izmanipulisani“ ljudi iz D’Anuncijevog kruga, uglavnom mladi Italijani koji su tamo došli, odazivajući se njegovom pozivu. Ili, još preciznije, oni su „manipulisali“ sami sobom – svoj poetski san shvatali su ozbiljno i bili spremni da se za njega bore.

Ono što je fiumanizam postigao bio je upravo briljantan primer onoga što je Gramši kasnije nazvao ideološkom hegemonijom – njegova „poetska“ vizija (i praksa) spojile su u istom ideološkom prostoru brutalni nacionalizam, veličanje rata i slične elemente sa potencijalno progresivnim idejama – seksualnim oslobođenjem, pravima homoseksualaca…

Gramši je te pojave opisivao iznenađujuće tradicionalističkim rečnikom („oskrnavljena svetost porodice“). Povrh svega, Gramši zanemaruje poetsku prirodu ideološke nakaze zvane fiumanizam.

Poezija i rat – zar to nisu suprotnosti? Ne. Potreban je neki oblik poezije da bi se surovost rata učinila opipljivom. A poezija koja ima tu ulogu ne mora nužno biti loša poezija. Kakav god da je bio, D’Anuncio nije bio loš pesnik; bio je najpoznatiji italijanski pesnik svog vremena.

Suština je u nečemu opštijem – u ideološki konfuznoj situaciji poezija definitivno ne može da pruži odgovor – ili, ako ga ipak pruži, taj odgovor može biti zastrašujući.

Nasuprot fašističkoj poeziji, trebalo bi da se bez imalo stida vratimo Platonu. Platonov ugled pretrpeo je zbog njegove tvrdnje da pesnike treba proterati iz grada.

Sudeći prema mom ličnom iskustvu iz postjugoslovenskog perioda, taj savet deluje prilično razumno – put ka etničkom čišćenju pripremali su opasni snovi pesnika, među kojima je vođa bosanskih Srba Radovan Karadžić bio samo jedan od njih.

Ako Zapad ima vojno-industrijski kompleks, mi smo na prostoru bivše Jugoslavije imali pesničko-vojni kompleks – ratovi na prostoru bivše Jugoslavije izbili su usled eksplozivne mešavine pesničkih i vojnih elemenata.

Neposredno pred konačni poraz u Fiumeu, D’Anuncio je baš kao i Karadžić pribegao etničkom čišćenju – jednim od svojih poslednjih ukaza naredio je svim stanovnicima koji nisu bili Italijani da napuste grad.

Evo, dakle, osnovnog Platonovog argumenta:

„Konačno treba da bude opravdano ako ne pustimo pesnika u grad u kojem će vladati dobri zakoni jer on budi onaj (loši) deo duše i hrani ga, pa čineći ga snažnim, uništava onaj racionalni deo. To je isto kao kada u gradu neko osnaživanjem pokvarenih ljudi preda vlast njima i tako iskvari one bolje. Slično tome, reći ćemo da pesnik koji se bavi podražavanjem stvara loš poredak u duši svakog pojedinca tako što proizvodi privide koji su veoma udaljeni od istine i udovoljava nerazumnom delu duše, koji ne razlikuje veliko od malog, već iste stvari čas smatra velikim, a čas malim.“

Iako bi bilo lako odbaciti valjanost ovog argumenta i ukazati na to da sa naglim razvojem veštačke inteligencije „racionalni deo“ naše duše koji Platon hvali predstavlja pretnju našem opstanku, Platon je ipak izneo opravdanu primedbu.

To naročito važi ako imamo u vidu dobro poznatu činjenicu da je veštačka inteligencija svojevrsna zbrka nedoslednosti, heterogenih elemenata i halucinacija – što LLM agenti postaju složeniji, to više haluciniraju.

Zar onda konfuzna ideološka građevina „fiumanizma“ ne nagoveštava nedovoljno razrađenu konstrukciju veštačke inteligencije?

Uobičajenu primedbu da veštačka inteligencija ne ume da piše poeziju trebalo bi preokrenuti – ona proizvodi previše (loše) poezije.

Ilon Mask i Piter Til današnji su D’Anunciji.