Okupirani grad u Ukrajini na ivici gladi, a zima stiže – Svet

Jedan muškarac šalje fotografiju svog „oleškog boršča“. Tako naziva supu koju je pripremio od ostataka povrća – od pet krompira, jedne cvekle, jednog paradajza, jednog luka, jedne tikvice i špargle. Da bi supa bila zasitnija, dodao je još proso i dva jaja.

„Danas imamo delikates u boršču. Moja majka je zamenila dva i po kilograma šećera za deset jaja. Nema belog kupusa, ali zato ima špargle“, napisao je stanovnik Oleškija na jugu Ukrajine, mesta pod ruskom okupacijom.

Njegovu poruku DW-u je pokazala Tetjana Hasanenko. Ona je na čelu ukrajinske vojne uprave Oleškija, koja se nalazi na teritoriji pod kontrolom Kijeva.

„Takve izveštaje dobijam svaki dan. Ljudi žele da dobiju makar neku nadu. Ali nade nema“, kaže ona.

Prema njenim rečima, poslednja isporuka hrane stigla je krajem maja.

„Situacija je kritična. To više ne može jednostavno da se nazove glađu, to je gladomor“, kaže ona.

Oleški se nalazi u Hersonskoj oblasti na levoj obali Dnjepra. Grad je pod okupacijom od početka potpune ruske invazije.

U junu 2023. gotovo je potpuno potopljen nakon što su ruske snage digle u vazduh hidroelektranu i branu Kahovka.

„Situacija u Oleškiju dodatno se pogoršala u decembru 2025, kada je pao sneg pa mine na ulicama više nisu mogle da se vide. Eksplozije su bile stalne, a zalihe hrane su se topile. Ljudi su otkopavali podrume koje je poplava zatrpala muljem i iznosili konzerve. Ali sada je i to potrošeno“, kaže Hasanenko.

Prema njenim podacima, u opštini Oleški, kojoj pripada 13 naselja, još živi oko 6.000 ljudi, među njima i 180 dece.

Ukrajina još od proleća pregovara s Rusijom o njihovoj evakuaciji. Međutim, prema rečima ombudsmana ukrajinskog parlamenta Dmitra Lubineca, Moskva još nije potvrdila da će učestvovati u humanitarnoj operaciji.

U međuvremenu ljudi gladuju i pripremaju se za tešku zimu. U Oleškiju već dugo nema ni struje ni gasa. Voda se crpi iz bunara.

„Kilogram tikvica za 1.000 rubalja“

„Iskreno, ja danas još nisam ništa pojela“, kaže u telefonskom razgovoru za DW Halina (ime joj je promenjeno iz bezbednosnih razloga). „Najbolje što danas imam za jelo jeste pogača od vode i brašna, jer toga još ima. Namažem je sosom od jabuka i skuvam čaj bez šećera. I to je sve.“

Pokušava da se seti kada je poslednji put jela meso. „Verovatno za Novu godinu“, kaže.

Halina živi u napuštenoj porodičnoj kući u koju se preselila pošto joj je stan uništen u granatiranju.

„Preselila sam se u neoštećenu kuću, ali mesec dana kasnije granata je pogodila baš ovu kuću, pravo u krov. Danas je padala kiša, pa je pod mokar. A napolju je 14 stepeni.“

Prema njenim rečima, stanovnici izlaze na ulicu samo između sedam i devet sati ujutro. Okupljaju se na pijaci kako bi razmenjivali informacije i trgovali hranom iz zaliha ili bašti.

„Danas se nekoliko tikvica prodavalo za hiljadu rubalja po kilogramu, oko deset evra“, kaže ona.

Dodaje da je neko prodavao i veliki džak brašna za 200.000 rubalja, odnosno za oko 2.000 evra. Pretpostavlja da prodavac želi da napusti Oleški.

Halina nema sopstvenu baštu pa joj komšije dele deo uroda.

„Osim toga, uzela sam nekoliko tegli zimnice iz podruma komšija“, priznaje.

Kokošja jaja postala su prava retkost jer više nema dovoljno hrane za živinu.

„Dvadeset kilograma pšenice košta 21.000 rubalja. Zbog toga su ljudi zaklali čak i kokoške koje su proletos još bile pilići. Ni svinja više nema. U celom mestu ostala je samo jedna krava.“

„Kreneš na put i možeš usput da pogineš“

Još prošle godine, prema Halininim rečima, iz Oleškija su saobraćali minibusevi koji su za novac prevozili ljude prema Skadovsku na jugu okupirane Hersonske oblasti, a zatim dalje prema Krimu ili Rusiji. Tim vozilima dopremana je i hrana za prodaju.

Nakon napada dronovima minibuseve su zamenila dva vozila hitne pomoći.

„Ali već mesec i po dana ni jedno od njih više ne saobraća jer je jedna vožnja završila smrću vozača“, kaže ona.

Stanovnici sada hranu nabavljaju u selu Radensk, dvadesetak kilometara južnije. Do tamo pešače ili idu biciklom.

Oni koji žele da se evakuišu moraju da stignu do sela Tarasivka, koje je još dvadeset kilometara dalje. Odatle minibusom ili autostopom mogu do Skadovska.

Ali put je gusto miniran: „Kreneš na put i možeš usput da pogineš“, upozorava Halina.

Kaže da su dve žene tako stradale kada su krenule po hranu.

U Oleškiju ima mnogo ljudi povređenih od mina i eksplozivnih naprava, ali na lekarsku pomoć ne mogu da računaju: „Ako vam eksplozija otkine nogu, osuđeni ste na smrt. U bolnici doduše postoji hirurg, ali nema anesteziologa ni lekova.“

Situacija za pacijente postaje sve teža. „Zimi se još moglo dobiti malo supe i dva peciva umesto hleba. Sada dobijamo jednu i po kašiku griza kuvanog u vodi i čaj koji je odavno hladan jer nema ko da ga podgreje.“

„Naša drva za ogrev već su potrošena“

Evakuacija iz Oleškija otežana je ne samo zbog mina. Mnogi stanovnici nemaju ni ruski, ni ukrajinski pasoš. Prema Halininim rečima, brojna dokumenta izgubljena su tokom poplave ili u požarima.

Pored toga, ljudima nedostaje gotovina. I dalje primaju socijalna davanja, ali novac ne mogu da podignu sa računa.

U samom Oleškiju više nema ni predstavnika ruskih okupacionih vlasti, a s njima je nemoguće stupiti u kontakt.

„Naša drva za ogrev već su potrošena“, kaže Halina.

Žali se da nema ni gasa ni goriva za generatore: „Ne znam šta da radimo. Ja mogu peške da odem ili deca mogu roditelje da izvuku odavde u kolicima. Ali šta da rade samci koji su slabo pokretni?“

Prema njenim rečima, danas u Oleškiju uglavnom žive stariji ljudi.

„Postoji samo jedno rešenje – mora da se uspostavi zeleni koridor i da se ljudi evakuišu. Okupacione vlasti moraju da prebace stanovništvo dublje na privremeno okupiranu teritoriju“, smatra Tetjana Hasanenko.

Ombudsman kritikuje Moskvu

Razgovori o evakuaciji iz Oleškija traju još od proleća. Tada su zaposleni u gradskoj upravi, na inicijativu ombudsmana Dmitra Lubineca, sastavili spisak stanovnika koji žele da napuste opštinu. Hitno je potrebno evakuisati 358 ljudi, napisao je on na društvenim mrežama.

„To su samo oni za koje znamo“, naglasio je i podsetio da opština Oleški ima više od 6.000 stanovnika. „Te ljude treba spasiti jer je grad postao smrtonosna klopka“, poručio je.

Prema njegovim navodima, između Kijeva i Moskve postojali su preliminarni dogovori.

Ukrajinska vojska trebalo je da osigura prekid vatre, a Međunarodni komitet Crvenog krsta da učestvuje u evakuaciji. Ali Rusija već duže vreme „nije ponovo potvrdila spremnost“ za sprovođenje evakuacije, požalio se Lubinec.

Stanovnici Oleškija u međuvremenu su očajni, kaže Hasanenko. „Nadali su se da će evakuacija početi svakog trenutka. Ali šta sada? Ja im više ne mogu pružiti nikakvu nadu.“

„Od proleća se ništa nije promenilo“, kaže Halina. „Samo je postalo još gore. Zima je pred vratima, a nema hrane. Mi zapravo uopšte ne bismo smeli da budemo ovde. To mi je jasno. Ali mi smo sada ovde.“