“Kina gradi vodenu bombu”: Profesor Čelani o još jednom sredstvu pritisaka u državnoj politici – Svet

Na svega nekoliko kilometara od teško militarizovane granice sa Indijom, Kina na Tibetu gradi hidroenergetski projekat bez presedana na reci Jarlung Cangpo, poznatijoj u međunarodnim okvirima kao Bramaputra.

Ova megabrana po kapacitetu proizvodnje električne energije nadmašiće kinesku branu Tri klanca, koja je trenutno najveća na svetu.

Njena akumulacija zadržaće ogromnu količinu vode iznad miliona ljudi koji žive nizvodno, na severoistoku Indije i u delti Bangladeša, od kojih se veliki deo teritorije nalazi tek nešto iznad nivoa mora.

Najzabrinjavajuće upozorenje sada ne dolazi od stranih kritičara, već od samih kineskih naučnika.

U nedavno objavljenom radu u državnom časopisu na kineskom jeziku Sedimentary Geology and Tethyan Geology ukazuje se na ozbiljne geološke opasnosti na mestu izgradnje.

Geolozi zaključuju da teren ima „rastresitu strukturu i slabu koheziju“ i upozoravaju da bi pomeranje raseda ili zemljotres lako mogli da izazovu nestabilnost velikih razmera, ugrožavajući i akumulaciju i okolnu infrastrukturu.

Autori preporučuju ojačavanje padina akumulacije, postavljanje potpornih konstrukcija i izmenu ključnih elemenata projekta kako bi se smanjio rizik od katastrofe.

Kada naučnici koji rade pod komunističkim režimom iznesu ovakva upozorenja, međunarodna zajednica mora da obrati pažnju.

Nova brana gradi se na Velikom zavoju Bramaputre, gde se reka strmo probija kroz najdublji i najduži kanjon na svetu pre nego što uđe u Indiju.

Projekat se nalazi i neposredno u Himalajskom seizmičkom pojasu, nastalom usled sporog sudara Indijske i Evroazijske tektonske ploče. Reč je o jednom od područja na Zemlji najsklonijih zemljotresima, sa istorijom razarajućih potresa.

Opasnost nije samo u tome što bi zemljotres mogao da ošteti branu. Ogromna akumulacija vode sama bi mogla da izazove zemljotres povećavanjem geoloških naprezanja. Seizmička aktivnost izazvana akumulacijama, poznata kao RTS, dokumentovana je decenijama.

Jedan verovatan primer dogodio se upravo u Kini. U jednom od najrazornijih prirodnih katastrofa u novijoj kineskoj istoriji, zemljotres koji je 2008. pogodio istočni rub Tibetanske visoravni usmrtio je gotovo 90.000 ljudi, uglavnom u provinciji Sečuan.

Iako naučnici i dalje raspravljaju o preciznoj vezi, uticajna istraživanja zaključila su da je ogromna težina vode uskladištene u akumulaciji nove brane Zipingpu možda povećala pritisak duž podzemnog rasjeda, potencijalno ubrzavši zemljotres za decenije ili čak vekove.

Umesto da ozbiljno razmotri tu naučnu mogućnost, Kina je pokrenula višestruko veći projekat brane u još geološki osetljivijem području.

Međutim, Himalajski sistem raseda ne poštuje državne granice; kao što ih ne bi poštovale ni posledice velikog pucanja brane. Snažan zemljotres u Mjanmaru 2025. godine pokazao je koliko je ova seizmička zona međusobno povezana – potresi su se širili dovoljno daleko da izazovu urušavanje višespratnice u Bangkoku, oko 1.000 kilometara dalje.

Bramaputra je životna arterija severoistočne Indije: navodnjava poljoprivredna zemljišta, održava ribarstvo, obnavlja močvarna područja i omogućava egzistenciju milionima ljudi pre nego što nastavi svoj tok ka Bangladešu, gde predstavlja najveći pojedinačni izvor slatke vode.

Kao i kineske ogromne brane na Mekongu, ova megabrana preti da promeni prekogranični protok reke i smanji nizvodni transport sedimenta bogatog hranljivim materijama, koji je od ključnog značaja za rečni ekosistem i poljoprivredu zemalja kroz koje reka protiče.

Još ozbiljnija opasnost bila bi katastrofalna havarija konstrukcije – ili čak vanredno ispuštanje akumulirane vode nakon seizmičkog oštećenja – koje bi moglo da izazove razorne poplave na gusto naseljenim ravnicama nizvodno, uz malo ili nimalo upozorenja.

Ono što bi počelo kao inženjerski kvar na Tibetu moglo bi da preraste u humanitarnu katastrofu koja bi se proširila sve do Bangladeša, najgušće naseljene zemlje na svetu među državama koje nisu mikrodržave ili patuljaste države.

Geološka opasnost samo je deo šire priče. Kina sve više pretvara svoju kontrolu nad Tibetanskom visoravni – izvorom većine velikih azijskih reka – u stratešku polugu.

Izgradila je čitave kaskade brana na prekograničnim rekama, uskraćivala hidrološke podatke tokom perioda napetosti i odbijala da sa nizvodnim državama potpiše bilo kakav sporazum o podeli vode. Voda je postala još jedno sredstvo pritiska u državnoj politici.

Ogromne razmere onoga što Kina naziva „projektom veka“ neminovno će joj dati dosad neviđenu kontrolu nad protokom reke. Čak i uobičajeno upravljanje akumulacijom može uticati na nizvodne ekosisteme, poljoprivredu, transport sedimenta i obrasce poplava.

Ipak, projekat je i dalje obavijen velom tajne, dok kineska vlada, uprkos ogromnim prekograničnim posledicama, objavljuje izuzetno malo tehničkih informacija.

Nema značajne transparentnosti u pogledu uticaja na životnu sredinu, nezavisne geološke procene niti kredibilnih konsultacija sa zemljama koje se suočavaju sa najvećim rizicima nizvodno.

Međunarodno pravo odavno priznaje da države koje dele prekogranične reke imaju obaveze jedna prema drugoj, uključujući sprečavanje značajne prekogranične štete, razmenu relevantnih informacija i konsultacije o projektima koji bi mogli značajno da utiču na susedne zemlje nizvodno.

Poštovanje ovih principa od ključnog je značaja za zaštitu zajedničkih resursa. Kontinuirana netransparentnost Kine podriva te principe.

Himalajski sliv često se naziva „vodotornjem Azije“, jer njegove reke obezbeđuju vodu za gotovo dve milijarde ljudi u više zemalja. Kada se najveća brana ikada planirana postavi u ovaj osetljivi ekosistem, tajnovitost postaje regionalni bezbednosni rizik.

Imajući u vidu ogromne uloge, Kina bi trebalo odmah da pozove nezavisni panel međunarodnih seizmologa, geologa i stručnjaka za bezbednost brana da izvrši inspekciju lokacije, preispita geološke pretpostavke na kojima se projekat zasniva i proceni da li su preporučene izmene projekta dovoljne.

Kina bi takođe trebalo da uspostavi stalnu razmenu hidroloških podataka u realnom vremenu, tokom cele godine, kao i mehanizme za hitno obaveštavanje Indije i Bangladeša, te da se obaveže na kontinuirane prekogranične konsultacije o svim većim promenama projekta.

Ironično je što najnoviji dokazi ukazuju na to da kineska naučna zajednica jasnije razume opasnosti nego što je političko rukovodstvo očigledno spremno da ih prizna.

Sada kada su i kineski geolozi oglasili alarm, donosioci odluka moraju da prihvate transparentnost i svoje prekogranične odgovornosti pre nego što potencijalna „vodena bomba“ bude u potpunosti izgrađena uzvodno.

Autor je emeritus profesor strateških studija u Centru za istraživanje politike sa sedištem u Nju Delhiju i saradnik Robert Boš akademije u Berlinu. Pisac je knjige „Voda, mir i rat: Suočavanje sa globalnom krizom vode“ (Water, Peace, and War: Confronting the Global Water Crisis, Rowman & Littlefield, 2013).

Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji