Knjige, lubenice „Kultura“ i kultura (Tezge 4) – Božidar Andrejić

Nije baš uobičajeno da se sedamdesetih i početkom osamdesetih redovne „stalne rubrike“ u novinama zovu – kolumne. Čak mi se, po sećanju sa studija, čini da ni naši profesori nisu, bar ne često, upotrebljavali taj pojam. Ako poimamo retroaktivno, ponegde sam i izgovorio, prve „kolumne“ i to kao „ŽENSKO-DEVOJČICANSKO pismo“ objavljivale su „Omladinske novine“. Zvale su se „Pismo iz mog razreda“, bukvalno „iz pera“ osnovnoškolke Olivere Grujić iz Ljubovije.

Saradnja sa „Književnim novinama“ na koju sam posebno, iz više razloga, ponosan, a iz nje nešto i naučio, počela je 30. oktobra 1980. u vreme glavnourednikovanja Milisava Savića, u miljeu u kome sam se tada kretao zvanom „kum Savić“. Prvi tekst stalne rubrike, danas kolumne, „Oko knjižare“ imao je naslov „Knjiga kao lubenica“. Zaslužio sam i potpis ispod naslova (vau, sad bi uzviknuli vršnjaci onog mene!).

U podnaslovu krupnijim fontom za koji se tad govorilo „slog“ opisana je nakana rubrike: „U knjižari se formira svojevrstan duhovni trougao između knjige (pisca), čitaoca i prodavca. U tom trouglu dešavaju se zaista nesvakidašnje stvari (kasnije u karijeri izbegavao sam tu anglosaksonsku naviku na „stvar“ /thing i kad nije reč o stvari, nego o misaonoj imenici – prim. sada). Mnoge misterije knjige upravo se tu razotkrivaju, kao što se druge množe. Knjižara je nepriznati, skoro „ilegalni“ subjekt izdavačke politike. Pozabavimo se, dakle, knjižarom. (Ova rubrika je pripremljena u knjižari „Kultura“ na Terazijama.)

Nestala je ta knjižara BIGZ-a kao i on sam, retki su knjižari koji su bili i čitaoci/čitači, poznavaoci knjiga. Zato i sad takve knjižare krstimo „alternativnim“. Tu mi je radio sad pokojni prijatelj, a njegove kolege su mi takođe postali prijatelji. I ideje za tekstove sam dobijao i razrađivao kratkim razgovorima o njihovim zapažanjima o knjigama i kupcima, gledao, osluškivao kupce i dijaloge sa prodavcima.

Citiraću prvih tridesetak redova prvog teksta koji dopunjuju napred rečeno, a za razloge ponosa ovom kolumnom i šta sam naučio biće, nadam se, mesta u sledećem tekstu:

„Ima li razlike između knjige i, na primer, lubenice?

Pitanje je besmisleno samo ukoliko se ne odnosi na jednu fazu u životu i knjige i lubenice – prodaju. Da li je knjiga roba, ili kako već izlizana definicija kaže ‘jeste roba, ali posebne vrste’ ili ne, tek i ona ima svoje tržište – knjižaru. I gle čuda: dok će prodaja lubenica ili zeleniša redovno zaposedati ‘svoj’ prostor u gradskim rubrikama velikih listova, sa knjižarom se to neće dešavati. Zapravo, hoće ali u formi rubrike ‘najčitanije knjige nedelje (meseca)’ ili kroz sporadične tekstiće u veoma, veoma izuzetnim prilikama.

A prava avantura knjige započinje u knjižari. Knjiga koja nije prodata, da parafraziramo jednog pisca, nije ni izdata. Problemi i izdavaštva i pisaca kao društveni odnos, tek su sitnica prema odnosu koji se začinje upravo u knjižari.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.