“Kao i Buš, Tramp je izmislio rat”: Kolumnista Gardijana o tome kako su postavljeni temelji za nedolično i nezakonito postupanje predsednika SAD – Svet

Pre dvadeset pet godina, jednog vedrog i prohladnog jutra, sedeo sam u kancelariji organizacije Hjuman rajts voč u Empajer stejt bildingu, sa nesmetanim pogledom na kule Svetskog trgovinskog centra, dok su operativci Al Kaide usmerili dva putnička aviona pravo u njih.

Užas tog napada zahtevao je odgovor, ali su Buš i njegov potpredsednik Dik Čejni odlučili da odbace pravila. Uveli su torturu i beskrajno pritvaranje bez suđenja u Gvantanamu, piše kolumnista Gardijana Kenet Rot, viši saradnik Univerziteta Jejl i bivši izvršni direktor Hjuman rajts voča.

U početku su se Amerikanci toliko plašili novog napada Al Kaide da su mnogi prihvatili tvrdnju Bušove administracije da su potrebne vanredne mere. Ali kako je postajala očigledna potpuna brutalnost tog odgovora, glasovi neslaganja postajali su sve izraženiji.

Ipak, nespremnost kasnijih administracija da odbace te mere postavila je temelje za Trampovo nedolično i nezakonito postupanje.

Sastanak koji sam imao sa Barakom Obamom u maju 2009. godine predstavljao je oličenje tog problema.Samo što je stupio na funkciju i pozvao je mene i nekoliko kolega u Belu kuću da razgovaramo o njegovom programu borbe protiv terorizma. Sastanak je bio razočaravajući.

Naš glavni prioritet bio je da obezbedimo krivično gonjenje visokih zvaničnika Bušove administracije koji su naredili sistematsko mučenje osumnjičenih za terorizam. Obama je to odbio, želeći da gleda unapred, a ne unazad.

Njegov prioritet bio je da sarađuje sa Kongresom na reformi zdravstvenog sistema, koja je na kraju rezultirala Zakonom o pristupačnoj zdravstvenoj zaštiti (Affordable Care Act, odnosno Obamacare), kao i na pitanjima poput obrazovanja i klimatskih promena.

Smatrao je da bi krivično gonjenje visokih zvaničnika Bušove administracije izazvalo prevelike političke podele.

Drugi koraci za okončanje torture već su bili preduzeti. Javno ogorčenje, dodatno podstaknuto fotografijama iz Abu Graiba koje su procurele u javnost i na kojima se vide pripadnici američke vojske kako zlostavljaju pritvorenike u Iraku, navelo je čak i Bušovu administraciju da prekine s tim.

Zakon o postupanju prema pritvorenicima iz 2005. godine, čiji je predlagač bio senator Džon Mekejn, i sam žrtva torture, zatvorio je neke od pravnih rupa koje je Bušova administracija koristila da opravda ono što se nije moglo opravdati. Ali nijedan visoki zvaničnik nikada nije krivično gonjen zbog torture.

Time je ostavljeno nasleđe nekažnjivosti koje nas i danas progoni. Kasniji predsednici nisu ponovo uveli torturu iako su administracije Džoa Bajdena, kao i Trampova administracija, nastavile da šalju vojnu pomoć Izraelu uprkos njegovom sistematskom mučenju palestinskih pritvorenika.

Ipak, namerna upotreba prekomerne sile od strane Trampovih agenata zaduženih za deportacije ukazuje na uverenje da će i u slučaju današnje proglašene krize broj jedan — imigracije — vladati slična nekažnjivost. Trampovo Ministarstvo pravde zatvara oči čak i kada imigracioni službenici bez opravdanog razloga pucaju na ljude, a ponekad ih i ubiju.

Bušovo dugotrajno pritvaranje osumnjičenih bez suđenja u Gvantanamu imalo je još teže, smrtonosne posledice. U normalnim okolnostima, protiv krivično osumnjičenog mora biti podignuta optužnica i mora mu se suditi u razumnom roku, ili mora biti pušten na slobodu.

Međutim, Bušova administracija često nije imala dokaze kojima bi mogla da opravda optužnice, osim priznanja iznuđenih torturom. Vojne komisije osmišljene tako da omoguće krivično gonjenje uprkos primeni torture pokazale su se kao farsa i do danas čak nisu ni započele suđenje glavnim osumnjičenima za napade 11. septembra.

Pravni mehanizam koji je Bušova administracija koristila da opravda beskrajno pritvaranje bez suđenja bio je da osumnjičene proglasi za „neprijateljske borce“. U ratu je moguće držati pripadnike protivničkih snaga u pritvoru bez suđenja sve do završetka oružanog sukoba, ali sa Al Kaidom nije postojao oružani sukob, već samo niz stravičnih terorističkih napada.

Buš je izmislio „rat protiv terorizma“, ali to nije bio pravi rat, jer sa druge strane nije postojala organizovana vojna sila koja bi opravdala primenu pravila ratovanja. Umesto toga, ta retorika bila je konstrukcija osmišljena da zaobiđe zahteve koji važe za krivično gonjenje.

U to vreme sam tvrdio da bi dopuštanje ovakvog pravnog trika moglo imati opasne posledice. Ako se neko ko je lažno proglašen neprijateljskim borcem može držati u pritvoru neograničeno dugo bez podizanja optužnice, zašto on onda ne bi mogao i da bude ubijen? Uostalom, u ratu ne postoji obaveza da se borci protivničke strane zarobe. Sve dok nisu u pritvoru, mogu biti ubijeni.

Taj argument sam izneo na sastanku sa Obamom kao razlog da se Gvantanamo zatvori — odnosno da se protiv svih njegovih pritvorenika podignu optužnice ili da budu pušteni.

Nisam mogao da zamislim da bi američka vlada zaista počela da puca na osumnjičene koje bi mogla da uhapsi. Ali upravo to Tramp sada radi — ne sa navodnim teroristima Al Kaide, već sa osumnjičenima za trgovinu drogom, primenjujući sličnu teoriju.

Kao i Buš, Tramp je izmislio rat, ovog puta sa trgovcima drogom iako sa druge strane ne postoji organizovana vojna sila koja se bori protiv Sjedinjenih Država. Zatim je osumnjičene trgovce drogom koji se nalaze u čamcima na Karibima i u istočnom Pacifiku proglasio „narkoteroristima“.

Njegov cilj je da opravda njihovo trenutno ubijanje dronovima, umesto da budu zarobljeni i krivično gonjeni. Tramp je preuzeo Bušovu teoriju, prilagodio je novom neprijatelju i pojačao njene posledice.

Preteče ovih ubistava mogu se pronaći u postupcima Obamine i Bajdenove administracije. One su bez suđenja ubijale ljude u Jemenu i na severozapadu Pakistana, ali su barem održavale privid — iako neodrživ — da ti osumnjičeni za terorizam predstavljaju neposrednu pretnju Sjedinjenim Državama jer ih je bilo nemoguće uhapsiti na relativno bezakonitim područjima tih udaljenih krajeva.

Drugim rečima, pozivale su se na izuzetak u pravilima koja uređuju rad policije, a koji dopušta upotrebu smrtonosne sile, umesto na fikciju da su ti ljudi neprijateljski borci.

Ali takva zloupotreba pravila koja važe za policiju nije moguća u slučaju osumnjičenih za trgovinu drogom koje Tramp cilja jer američka Obalska straža ima dugu tradiciju uspešnog presretanja takvih ljudi na moru. Tramp se zato oslanja na svoj izmišljeni rat kako bi naredio da oni budu ubijeni.

Pouka koju iz svega ovoga izvlačim jeste da, kada se ranije zloupotrebe prećute ili gurnu pod tepih umesto da budu krivično gonjene, one stvaraju presedane koji kasnije mogu da nas progone.

Nikada nije lako uspostaviti vladavinu prava kada su počinioci moćni državni zvaničnici. Jedna administracija retko kada krivično goni samu sebe dok kasnije administracije imaju sopstvene prioritete.

Suočavanje sa prošlošću često se smatra nečim što zahteva preveliki politički kapital.

Ali vladavina prava je važna. To je vrednost koju vredi braniti čak i kada za to treba platiti određenu političku cenu. Sada je prekasno da se zločini iz Bušove ere procesuiraju, ali nije prekasno da se pozabavimo Trampovim zločinima.

On to neće učiniti, ali treba insistirati da to uradi sledeća administracija. U međuvremenu, tužioci saveznih država i međunarodni tužioci trebalo bi da počnu već sada.