Dnevnik Vlatka Sekulovića: Sahrana ipak nije uspela da bude neka vrsta “antistudentskog” Gazimestana – Lični stavovi

Petak 4.9.2026.

Prethodni dnevnik pisao sam za Danas pre osam godina. Mnogo toga se promenilo, a opet dosta toga je isto. I dalje se bavim advokaturom, danas sam imao seriju sastanaka sa klijentima. Promena se odražava i u tome što će ovo biti prvi dnevnik koji pišem uz asistenciju veštačke inteligencije, a o kojoj sam pisao kao bliskoj budućnosti 2018. godine. Robotika, data centri i dronovi su postali „hot topic“, budeći istovremeno nadu i strah. Najčudnija mi je kombinacija ta tri u kontekstu konkurencije nacija, koju nam nameću nacionalisti, „po mogućstvu u miru“. Razvoj novih tehnologija podstiče njihove vlažne snove, vizije budućih ratova koje će voditi mašine u ime „svete“ nacije. Čežnja za nekom vrstom nacional-terminatora je verovatan uzrok ubrzane digitalizacije Srbije, a ne dobrobit građana.

Subota 5.9.2026.

Izbori se približavaju, danas je moj kolega sa fakulteta kandidovan za funkciju premijera od strane njegove partije, mislim da će mu ovo biti najteži izbori do sada. Odlazak Orbana je pokazao da čak i političari koji su vrhunski populisti, ne mogu pobeći neumitnom sociopsihološkom zakonu po kom oko petnaeste godine neprekidne vladavine nešto počinje da se menja i da ljudima jednostavno neko dosadi. Održan je Prajd, bez nekih incidenata za razliku od prvog pre 25 godina, kada je u nasilju na ulicama prebijeno više gej aktivista. Polupane su tada i prostorije moje nekadašnje stranke Socijaldemokratske unije, povređeno je više naših članica i članova. Razlog koji je tada saopštio Korać bio je besmislen, „naftaški lobi stoji iza napada“, umesto da je nazvao stvari pravim imenom. Radilo se o organizovanom napadu na političku organizaciju koja je tada beskompromisno branila ljudska prava, jedan od rezultata šire borbe kojoj smo i mi pripadali jeste i to što danas nije bilo incidenata. Otišao sam na svadbu jednog mog saradnika. U veselju zvanica, primetio sam da kulturnim prostorom i dalje dominira jugoslovensko nasleđe.

Nedelja 6.9.2026.

Obradovao me je poziv italijanskog dnevnog lista „La Repubblica“, za koji sam nekada pisao, da dam intervju vezano za sadašnji politički trenutak u Srbiji, a povod je bio i skori izlazak moje knjige u Italiji, „Il potere magnetico del nazionalismo“. Zanimljivo je da smo razgovor završili sa predstojećim izborima u nemačkoj pokrajini Saksoniji Anhalt. Rezultati izbora su poprilično zabrinjavajući, AfD, suštinski nacionalistička politička snaga, je na pragu da osvoji vlast. Ove vesti izazivaju radost u „nacionalističkoj“ internacionali kojoj je kumovao Stiv Benon, arhitekta Trampove pobede na izborima 2016. godine.

Ponedeljak 7.9.2026.

Pijem jutarnju kafu sa drugarima iz lokalnog kafića, nameće se tema sahrane Ratka Mladića. Većina je indiferentna, a poneki je oprezno uprepodobljen, ali ne previše. Mašinerija koja je stala iza ovog događaja, državna i paradržavna, je izgleda podbacila, nacionalistički očekivana brojka od preko 100.000 ljudi nije postignuta, svedoci navode najviše do 15.000 ljudi. Miloševiću, vrhovnom komandantu dotičnog Mladića, kada je sahranjen 2006, nije bilo ni toliko. Patrijarh ga nije ni pozdravio, a ovome drži opelo. Neki analitičari bi rekli da se Srbija suštinski ne menja, ali ipak mislim da nije tako, pre je kao jo-jo, stavovi se menjaju, čas ovamo čas onamo, verovatno kao i bilo kom društvu. Čudi me da uz svu propagandu od kad se Šešelj vratio 2015. godine, nije bilo par stotina hiljada na predmetnoj sahrani, neka vrsta „anti-studentskog“ Gazimestana. Srebrenica ostaje kao opomena zločina nad ljudskim bićima, zovite ga „strašan, strašan zločin“ kao Ana Brnabić, kako je to na to upozorio Putin 2019. godine u kontekstu Ukrajine. Politički i moralni oportunizam to ne može izbrisati, i to je ostalo u „malom mozgu“ srpskog birača. Stiže i potvrda da se ide na izbore. Da li su ova dva događaja u vezi? Pitanje je opravdano ako se ima u vidu da nacionalistička manipulacija traumama mora preklopiti traumu od 1. novembra 2024. godine, a kako bi ostvarila emotivnu identifikaciju između birača i biranih.

Utorak 8.9.2026.

Ujutro prelistavam Danas i čitam vest da američki predsednik razmišlja da preimenuje državu Novi Meksiko u Nova Amerika. Prilično je genijalno glupo: Novi Meksiko, saveznu državu Sjedinjenih Američkih Država, preimenovati u „Novu Ameriku“ da bi se naglasilo da je u Americi. Dakle, Tramp u ime „America First“ objašnjava da je Amerika američka. Ista logika važi i za Hormuški moreuz: dovoljno je da ga Tramp proglasi „američkim“ i problem suvereniteta je rešen. Otprilike kao kada bih promenio ime u Donald Tramp i, na osnovu te činjenice, pretendovao da budem predsednik SAD ili preimenovati otrov u „vitaminski napitak“ i očekivati da promeni dejstvo iz štetnog u korisno. Problem sa deskriptivnim zaključivanjem je upravo u tome: promena naziva ne menja stvarnost, inače bi međunarodni odnosi bili znatno jednostavniji: samo preimenuješ ono što želiš i sačekaš da stvarnost kapitulira. Međutim, nije samo Tramp sklon ovoj vrsti zaključivanja. I ozbiljni sociolozi ponekad idu putem apsolutizacije deskripcije, posebno kada su nacija i nacionalizam u pitanju, pa tvrde da su Severna Koreja, Iran i Velika Britanija nacionalističke, te onda Mandela, Gandi, Staljin i Hitler mu dođu na isto. Ako svaku političku lojalnost, svaki državni simbol i svaku identifikaciju sa političkom zajednicom, nacijom, nazovemo nacionalizmom, onda smo samo promenili etiketu na boci – nismo objasnili šta je unutra.

Sreda 9.9.2026.

Raspisani su parlamentarni izbori. Šta ili koga će predložiti studenti, sada su mi glavne nepoznanice. Neki klijenti već prilagođavaju svoje poslovanje ovoj činjenici, a neke kolege su zabrinute za period posle izbora. Cinično mogu da citiram jednog velikog advokata koji je rekao „za grobare i advokate uvek posla ima“. Imam sastanak sa visokim predstavnikom jedne zemlje članice EU, a moj sagovornik izražava zabrinutost za izglede evropske opcije na predstojećim izborima, šta god to bilo. Utisak mi je da studenti liče na nekadašnji DOS, uključuju i evropsku i nacionalističku opciju, zato je na primer Zeleno-levi front podržao studente. Mislim da greše oni koji idu pod sloganom proevropske opcije, jer postoji velika šansa da ne pređu cenzus i tako će dati argument onima koji tvrde da je srpsko društvo samo i isključivo nacionalističko. Iz prijateljstva prema nekima od njih ne želim da zalazim u njihove motive, za koje želim da verujem da su časni.

Četvrtak 10.9.2026.

Posle duže vremena napisah članak za jedan crnogorski portal, ponukan tekstovima u jednom crnogorskom „nezavisnom“ listu, o sahrani pravosnažno osuđenog ratnog zločinca, Mladića. U tim i sličnim tekstovima se stalno provlači jedna osnovna potka pretvaranje da se podržava neka ideja ili grupa, poput crnogorske nezavisnosti ili osude Mladića, ali se stalno iznose kritike pod maskom dobronamerne moralizacije, sa ciljem da se poljulja samopouzdanje grupe, tj. onih koji žele crnogorsko društvo izvan srpskog sveta ili onih koji osuđuju Mladića, što mu dođe na isto. Propuštam trening zbog pisanja članka. Spremam se za put u Podgoricu, idem večeras na prijem povodom završetka mandata češke ambasadorke u Crnoj Gori. Janina je službovala u Sarajevu tokom Mladićeve opsade tog grada i lično je učestvovala u izbavljanju civila iz najvećeg koncentracionog logora koji su uspostavili srpski nacionalisti u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Janina je svojevrsni antipod ratnom zločincu, hvala joj na tome.

Autor je advokat

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.