Lutati starom delom Rovinja i uživati u malvaziji i pljukancima u sosu od tartufa – Lični stavovi

Ovo je već ne znam koja godina zaredom da se tamo pojavljujem u svojstvu predstavnika medija koji prate festival. Izvorno nisam novinar, niti sam zaposlen u medijima. Univerzitetski sam profesor komunikologije, TV producent i muzičar koji, s vremena na vreme, istina, napiše poneki tekst o festivalu za pojedine portale ili dnevne listove kao spoljni saradnik.

Nisam baš sklon marketinškim mantrama kako je svako novo izdanje nužno bolja verzija prethodnog i kako festival iz godine u godinu uspeva da nadmaši samog sebe. Ne impresionira me previše ni činjenica da to više nije samo jedan festival, već ih je osam pod istim krovom, da ne kažem brendom. Nisu mi naročito bliski ni najnoviji modeli sunčanih naočara i toalete kojima deo posetilaca stare fabričke prostore tih dana pretvara u neku vrstu modne piste na kojoj treba pokazati koliko smo previše cool. Nisu presudni ni paneli na kojima ću ponekad čuti nešto što već znam, niti potreba da iz godine u godinu slušam neka od poznatih lica koja se uredno smenjuju na festivalskim stejdževima.

A ipak, svake godine ne propuštam priliku da se krajem septembra tamo nađem.

Čovek protivurečnosti, neko bi rekao. Ali istina je ipak nešto složenija.

Ono što me tamo vraća jeste potreba da stvari posmatram iz drugačije perspektive i čitam između redova.

Zato ovaj tekst neće biti nikakav hvalospev, iako bih o Weekendu mogao danima da pišem afirmativno, u maniru idealnotipskih PR saopštenja. Neću pisati ni o njegovim negativnim stranama, kojih svakako ima. Ono što mene impresionira jeste nešto drugo: način na koji je jedna ideja dobila svoj oblik i, još važnije, svoje trajanje.

Zamislite entuzijazam i energiju ljudi koji su pre nepunih dve decenije počeli da maštaju o nečemu što će kasnije zaista uspeti da stvore i što će možda postati projekat njihovog života. Koliko je samo prepreka moralo da postoji između prvih zamisli i trenutka kada je trebalo ubediti i druge da te zamisli imaju smisla. Trebalo je pronaći pravu lokaciju, finansijere, partnere, a onda krenuti na put i po gradovima regiona promovisati nešto što tada još zapravo nije ni postojalo. Trebalo je, jednostavno, sopstvenom idejom zaraziti druge.

Da ne znam da je jedan od njih, u okviru tih pionirskih promocija festivala, tih nekih davnih godina u jednom beogradskom baru vrteo retke singlice na gramofonu, u vreme kada je interesovanje za nečim takvim već uveliko bilo u debelom padu, možda bih prema svemu što se kasnije događalo bio ravnodušniji. Ovako nisam. Tim pre što sam delu onoga što je usledilo i sam, kao posetilac Weekenda, godinama svedočio.

Zamislite, dakle, pasioniranog ljubitelja zvuka i DJ-a iz Zagreba koji sa zagonetnim i radoznalim osmehom vrti singlice, i njegovog prijatelja sa kojim, tragajući za idealnim prostorom za nešto što tada još postoji samo u njihovim glavama, prvi put ulazi u staru fabriku duvana u Rovinju. Gledaju napuštene fabričke hale i u njima vide nešto čega još nema.
Razgovaraju sa ljudima koji treba da im odobre iznajmljivanje tog prostora i pokušavaju da ih ubede da je upravo to mesto za ostvarenje njihovih snova i vizija. Ne znaju tada, naravno, da će se na istom mestu gotovo dve decenije kasnije okupljati hiljade ljudi i da će ono što su izmaštali prerasti u najveći regionalni festival komunikacija.

Pred takvim duhovima i takvim homo ludensima čovek ipak mora malo da se pokloni. Ne zbog svega što je Weekend danas postao, već zbog onoga što je nekada morao da bude: ideja u glavama nekoliko ljudi koji su imali dovoljno mašte da vide nešto čega još nije bilo i dovoljno ludosti da pokušaju da to naprave.

I to im je pošlo za rukom.

A pokazalo se vremenom i da ljudi na ovaj festival neće dolaziti samo zbog onoga što on jeste, već i zbog onoga čega nema u zvaničnom programu. Zbog grada, mora, sunca, vina, morskih delicija u restoranima i zbog još mnogo čega.

Neko će, poput Tamare i mene, te neke godine u budućnosti, između ostalog, na Weekend doći zbog Songkillersa. Prve večeri sedećemo u konobi Jure i uživati u malvaziji i pljukancima u sosu od tartufa. A onda se usred noći zaputiti u obližnje Bale, u Kamene priče, i tamo piti vino, pevati i svirati gitaru do kasno u noć sa starim prijateljima i slučajnim posetiocima. Onda ćemo prespavati jutro, okupati se na Veštaru, posetiti poneki panel na festivalu, a zatim lutati starim gradom, upijati sunce i morski vazduh do kasnih večernjih sati.

A onda ću, a da to nisam ni očekivao, na promociji vinila Jinxa i Songkillersa slučajno upoznati Baneta iz Songkillersa. Napisaće mi posvetu, uz duhovitu opasku da još nikada u životu nije upoznao nekoga ko kupuje njegovu ploču.

Srešćemo se i sutradan, sasvim slučajno u prolazu, a ja ću mu pokloniti CD svog albuma Neželjena dejstva i takođe napisati posvetu.

Istog dana slušaćemo velikog pisca Miljenka Jergovića, koji će izneti svoja zapažanja o autentičnosti i neponovljivosti svake pahuljice snega, govoriti, između ostalog, o svom romanu 1983, evocirati uspomene iz srednjoškolskih dana i pred nama oslikavati Sarajevo ranih osamdesetih kakvog više nema.

Te subotnje noći slušaćemo vanvremenske hitove Songkillersa, benda koji je za više od trideset godina postojanja napravio toliko sjajnih pesama, a onda nekim čudom ostao bez šire regionalne popularnosti. Pomalo neshvaćen u svoj svojoj genijalnosti, baš kao i sam Bane, koji je velikom Dinu Dvorniku svojevremeno napisao pesmu Nadahnuće.

I dok ih budem slušao te večeri u staroj fabrici duvana, najmanje ću razmišljati o tome na koliko sam panela tog dana bio, šta je ko na njima rekao i koliko se festivala ove godine nalazi pod jednim brendom.

Jer ono zbog čega ću pamtiti ovogodišnji Weekend, baš kao i one prethodnih godina, uglavnom nije ni bilo u njegovom programu, već u onome što je stalo između redova.

Možda mu se upravo zbog toga i vraćam.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.