Tužno je kada neko kaže: “Nemate vi šta da glasate” – Pisma čitalaca

Bliži se dan izbora, a cela dijaspora se podigla na noge. Mesecima su se prikupljali zahtevi za otvaranje novih biračkih mesta. Rečeno je da će, ukoliko se prikupi najmanje 100 zahteva, postojati mogućnost da se u tom gradu otvori biračko mesto.
Na mnogim mestima prikupljeno je daleko više od 100 zahteva, ali je odgovor ipak bio – odbijeno.

Zbog toga su ljudi primorani da na dan izbora putuju u Štutgart, koji je od pojedinih gradova udaljen i po tri sata vožnje u jednom pravcu. Mnogi rade vikendom ili jednostavno nisu u mogućnosti da provedu ceo dan na putu, pa su praktično sprečeni da ostvare svoje Ustavom zagarantovano biračko pravo.

Ali ono što je još gore jeste činjenica da veliki broj zahteva za glasanje uopšte nije obrađen ili je obrađen samo delimično. To znači da mnogi ljudi koji su bili spremni da pređu stotine kilometara kako bi glasali neće moći to da učine jer njihovi zahtevi nisu obrađeni.

Ambasada ne odgovara na pozive. Opštine odgovaraju da nisu nadležne. Građani ostaju bez odgovora, a vreme do izbora neumoljivo prolazi.

Kako je moguće da neko pošalje zahteve za dve porodice u istoj koverti, a da zahtev jedne porodice bude obrađen, dok za drugu nema nikakvog odgovora? Kako je moguće da neko uredno podnese zahtev u propisanom roku, a da do dana izbora ne dobije nikakvu informaciju o njegovom statusu?

Da li neko ima pravo da odlučuje ko će ostvariti svoje biračko pravo, a ko neće? Da li je normalno da građani budu uskraćeni za pravo glasa samo zato što institucije nisu obradile njihove zahteve?

Mnogi će reći: „Vi ste u inostranstvu, šta imate da glasate? Otišli ste.“

Jesmo, otišli smo. Ali nismo otišli zato što ne volimo svoju zemlju. Otišli smo zato što smo, kao i mnogi pre nas, tražili priliku za dostojanstveniji život. To ne znači da smo prestali da budemo građani Srbije niti da smo izgubili pravo da brinemo o njenoj budućnosti.

Možda upravo želimo da se jednog dana vratimo. Možda želimo da naša deca odrastaju u zemlji u kojoj smo i sami odrasli. U Srbiji su nam ostali roditelji, braća, sestre, prijatelji, kumovi, naši domovi i uspomene. Sve što se tamo dešava utiče i na naše živote.

Zato je tužno kada neko kaže: „Nemate vi šta da glasate.“ Takve reči najčešće dolaze od ljudi koji ne znaju koliko je teško napustiti svoju zemlju, ostaviti porodicu i početi život ispočetka. Niko ne odlazi zato što to želi. Većina odlazi zato što mora.

Pravo glasa nije privilegija onih koji žive u Srbiji, već pravo svakog njenog građanina. Niko nema pravo da određuje čiji glas vredi više, a čiji manje, niti da administrativnim propustima ili ćutanjem uskraćuje ljudima mogućnost da glasaju.

Dijaspora ne traži nikakav poseban tretman. Traži samo da se poštuje zakon i da svaki građanin ima jednaku priliku da ostvari svoje biračko pravo.

Nismo otišli zato što smo prestali da volimo svoju zemlju. Otišli smo jer smo morali. I upravo zato imamo pravo da se borimo za dan kada ćemo poželeti da joj se vratimo.

Ksenija Radojević, Frajburg

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.