Lice Stevana Sinđelića još uvek nije rekonstruisano – Lični stavovi

Obraćam vam se povodom teksta „Lobanja Stevana Sinđelića nije uzidana u Ćele-kulu“, autora Radoša LJušića, objavljenog 11. oktobra 2026. godine. Smatram da je neophodno reagovati na više tvrdnji iznetih u ovom tekstu, jer one ne samo da pogrešno predstavljaju naše istraživanje već otvaraju ozbiljna pitanja o proveri činjenica i odgovornosti prilikom objavljivanja tekstova koji se bave naučnim radom.

Najpre je neophodno razjasniti jednu ključnu činjenicu: lice Stevana Sinđelića još uvek nije rekonstruisano. Lobanja za koju se, prema predanju, smatra da je pripadala Sinđeliću, podvrgnuta je CT skeniranju. Rekonstrukcija lica na osnovu tog skeniranja nije ni započeta. Uprkos tome, autor komentariše navodni izgled rekonstruisanog lika, ocenjuje njegovu lepotu i frizuru i proglašava ga idealizovanim i feminizovanim.

Teško je razumeti kako je moguće iznositi tako kategorične sudove o rezultatu koji ne postoji. Ovakav propust prevazilazi pitanje različitih stručnih mišljenja: on ukazuje na to da osnovne činjenice o predmetu istraživanja nisu pažljivo proverene pre objavljivanja kritike. Ako se tekst zasniva na pogrešnoj pretpostavci o tome šta je uopšte urađeno, opravdano je postaviti pitanje na osnovu čega su formirani ostali zaključci.

Jednako je važno naglasiti da se mi u svom radu nismo bavili dokazivanjem identiteta Stevana Sinđelića. Skenirali smo lobanju za koju se u predanju smatra da je pripadala ovom vojvodi. CT snimanje predstavlja metodu dokumentovanja unutrašnje i spoljašnje strukture lobanje, a ne postupak kojim se potvrđuje identitet osobe kojoj je ona pripadala. Identitet nije utvrđen, niti smo tvrdili da jeste. Za njegovo pouzdano utvrđivanje bili bi potrebno uključiti genetičku analizu uz odgovarajući referentni materijal.

Zbog toga je i sam naslov teksta problematičan. Svako ko je posetio Ćele-kulu može videti da se lobanja za koju se prema predanju smatra da je pripadala Stevanu Sinđeliću nalazi pod staklenim zvonom, odvojena od lobanja uzidanih u kulu. Međutim, pitanje da li je ona zaista pripadala Sinđeliću sasvim je drugo pitanje, na koje naše istraživanje nije pokušalo da pruži konačan odgovor. Naslov, stoga, stvara utisak da se osporava tvrdnja koju mi zapravo nismo ni izneli.

Posebno zabrinjava autorova tvrdnja da je Sinđelićevo telo u eksploziji magacina baruta bilo razneseno u paramparčad i da od njega nije moglo ništa ostati. Takva kategorična tvrdnja zahteva odgovarajuće istorijske i materijalne dokaze. U tekstu nisu navedeni konkretni izvori koji bi potkrepili zaključak da je očuvanje bilo kakvih posmrtnih ostataka bilo nemoguće. Istorijska pretpostavka o razornoj snazi eksplozije nije isto što i dokaz da nijedan deo tela nije mogao da se sačuva.

Još problematičnija je tvrdnja da lobanja jedanaestogodišnjeg deteta nije pripadala srpskom ustaniku, već da je verovatno reč o romskom ili arnautskom detetu koje je učestvovalo u odsecanju glava poginulih ustanika, pa je zbog toga i samo završilo uzidano u Ćele-kulu. Autor ovu pretpostavku zasniva na tome što mu nije poznato da su ustanici u Prvom i Drugom srpskom ustanku vodili decu u bitke.

Međutim, to što autoru nisu poznati primeri učešća dece u ustaničkim borbama ne dokazuje da takvih slučajeva nije bilo. Još manje predstavlja dokaz o etničkom poreklu konkretnog deteta ili okolnostima njegove smrti. Za takve zaključke potrebni su istorijski ili bioarheološki dokazi, a ne nagađanja. U tekstu nisu navedeni izvori koji bi potkrepili tvrdnju da je reč o romskom ili arnautskom detetu, kao ni priču o njegovom navodnom učešću u odsecanju glava.

Smatram da je posebno neodgovorno iznositi ovakve tvrdnje o ljudskim ostacima i identitetu osoba čije životne priče nisu dovoljno dokumentovane. Neizvesnost je legitimni deo istorijskog i naučnog istraživanja. Međutim, ona se ne može razrešavati tako što se jedna nepotvrđena mogućnost predstavlja kao najverovatnije objašnjenje, a zatim koristi kao osnova za dalje interpretacije.

Autor takođe kritikuje navodne rekonstrukcije zbog idealizacije i feminizacije likova, poredeći ih sa manekenima. Estetski utisak je subjektivan i svako ima pravo na lično mišljenje o izgledu rekonstruisanog lica. Međutim, stručna procena naučnog rada mora počivati na poznavanju njegovog stvarnog obima, primenjenih metoda i dostupnih rezultata. U ovom slučaju, problem je još temeljniji: autor kritikuje izgled rekonstrukcije koja nije ni urađena.

Sasvim je legitimno kritikovati naučni rad, preispitivati interpretacije i zahtevati preciznost u predstavljanju istorijskih ličnosti. Upravo takva rasprava predstavlja važan deo nauke. Međutim, ona mora počivati na proverljivim činjenicama, pažljivom čitanju dostupnih informacija i jasnom razlikovanju dokazanog od pretpostavljenog.

Za razliku od nagađanja o identitetu i poreklu osoba kojima pripadaju analizirani ostaci, naš rad zasniva se na naučnom dokumentovanju materijala, primeni odgovarajućih metoda i jasnom razlikovanju onoga što možemo da zaključimo od onoga što ne možemo pouzdano da utvrdimo. Nauka ne podrazumeva odsustvo neizvesnosti, već odgovornost da se ona prepozna i jasno saopšti, bez predstavljanja neproverenih pretpostavki kao činjenica.

Zbog svega navedenog, smatram da je objavljivanje ovakvog teksta, bez adekvatne provere osnovnih činjenica o istraživanju i bez preciznih izvora za ključne tvrdnje, ozbiljan propust. Posebno zabrinjava što se naučni rad kritikuje na osnovu rezultata koji uopšte ne postoje. Od medija koji neguje javnu raspravu očekuje se da omogući kritiku, ali i da vodi računa o tome da ona bude zasnovana na tačnim informacijama.

Molim vas da razmotrite objavljivanje ovog odgovora kako bi čitaoci Danasa imali priliku da se upoznaju sa stvarnim obimom našeg istraživanja i argumentima zbog kojih smatramo da su pojedine tvrdnje iznete u ovom tekstu neutemeljene.

Srdačno,

Autorka je predsednica Udruženja AITA Bioarchaeology i antropološkinja na projektu Novo lice Ćele-kule

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.