Kada čujem da neko kaže: “Politika me ne zanima” – Lični stavovi

To je rečenica koja zvuči tako oslobađajuće, kao kada isključite mobilni telefon nakon napornog dana. I iskreno – ko bi to mogao da zameri ljudima?

Kada uključite vesti, vidite ljude u sivim odelima koji govore nekim komplikovanim „birokratskim“ jezikom o stvarima koje deluju svetlosnim godinama daleko od našeg stvarnog života.

Zato mi je taj stav savršeno jasan. Kao nastavnik koji svakog dana putuje vozom na posao, imam bezbroj razloga da se nerviram zbog kašnjenja železnice ili stanja u školstvu. Ali svesno biram da tu energiju ne trošim na bes, jer mi je ona potrebna za učionicu. Ignorisanje politike često je prosto – mehanizam samoodbrane.

Međutim, kada iz te iste Nemačke dođem u Srbiju i čujem istu rečenicu – „Politika me ne zanima“ – shvatam da ta fraza u Srbiji ima potpuno drugačiju težinu. Reči su iste, ali problemi iza njih nisu.

U Nemačkoj se ljudi uglavnom isključuju iz politike jer im sve deluje previše birokratski i sporo. Ali ta sporost ima razlog: tamo se odluke donose kroz dugotrajne demokratske procese u kojima svako može da vidi argumente svih strana, da postavlja pitanja i javno kritikuje vlast.

To ljude ponekad umori i uspava. U Srbiji je situacija potpuno suprotna: ovde nema te otvorene i transparentne debate, pa je ignorisanje politike zapravo beg od hroničnog umora, lažnih obećanja i želje da se sačuva zdrav razum u moru svakodnevnih političkih tenzija.

Potpuno razumem zašto mnogi mladi i obrazovani ljudi kažu: „Pustite me politike, gledam svoja posla i svoju porodicu.“

Ali postoji jedna činjenica. Politika je kao vremenska prognoza – potpuno joj je svejedno da li verujete u nju ili ne, ona će se svakako dogoditi. I što je najgore, ona kroji našu svakodnevicu, hteli mi to ili ne.

Uzmimo najekstremniji primer koji danas pogađa i Berlin i Beograd, a to su cene kirija i stanovanja. Danas naći stan u Beogradu ili Berlinu izgleda kao nemoguća misija – potrebna vam je sreća na lotou i tri plate samo za depozit. I upravo tu politika pokazuje svoje lice.

Ko donosi zakone o zaštiti stanara? Politika. Ko odlučuje da li će se graditi stanovi po pristupačnim cenama ili samo luksuzni kompleksi sa zlatnim slavinama za milionere? Politika. Kada neko kaže „politika me ne zanima“, on zapravo ostavlja divlje tržište nekretnina da samo odlučuje o njegovom krovu nad glavom.

Isto važi i za obrazovanje. Kao predavač znam da to da li škole imaju moderne kabinete, kakvi su planovi i programi i da li mladi talenti vide budućnost u zemlji ili planiraju odlazak – direktno zavisi od političkih prioriteta.

A sa predstojećim oktobarskim izborima u Srbiji dolazimo do važne matematičke istine demokratije: apstinencija je takođe glas.

Ako odlučite da ostanete kod kuće jer vas „politika ne zanima“ ili mislite da nemate za koga da glasate, vi zapravo direktno pomažete onima koje najmanje volite da ostanu na vlasti.

Baš njima. Sistem funkcioniše tako da se procenti računaju samo od onih koji su dali svoj glas. Vaš prazan prostor na biračkom mestu automatski postaje poklon za većinske partije. Glasanje nije pitanje simpatija prema strankama, već borba kojom branite svoj novčanik, ali i budućnost svoje dece i sebe.

Zabluda je da biti politički aktivan znači ući u neku stranku. Potpuno razumem odbojnost prema partijskim knjižicama. Politika se krije u lokalnim inicijativama za čistiji vazduh, u borbi za park ispred zgrade, u peticijama, u podršci sindikatima i, na kraju krajeva, u samom činu izlaska na biralište.

Na kraju, sve to liči na život u jednoj velikoj zajedničkoj kući. Ako vas ne zanima ko plaća račune i ko čisti kupatilo, nemojte se čuditi ako se jednog dana probudite u mraku i neredu.

Ne moramo biti politički eksperti, ali ne smemo biti ni nemi posmatrači. Jer ako mi ne upravljamo politikom, ona će garantovano upravljati nama, našim novčanicima i našom budućnošću.

Autorka je nastavnica

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.