Tanja Brzaković nakon projekcije „Kuće“ u Nišu: „Nažalost, nemam planove za budućnost u Srbiji, jer nema finansiranja“ – Kultura

Tanja Brzaković, autorka filma „Kuća„, koja već gotovo 25 godina živi u Nemačkoj, ocenila je da bez finansijske podrške nema ni mogućnosti za kontinuitet u domaćoj kinematografiji.

„Kad nema finansiranja projekata, nema filmova. Čovek mora da sebi kaže: ‘Stani, ne vredi, nemoj da se zanosiš’. Mi smo sada izgubili najmanje dve godine. Pitanje je koliko će još godina biti“, rekla je ona, dodajući da je zbog toga trenutno na prekretnici i da joj Nemačka ostaje druga profesionalna opcija.

„Kuća“, dugometražni prvenac Tanje Brzaković, smešten je u pejzaže Stare planine i Pirota, a u središtu priče je Jovan, arhitekta srpskog porekla koji je najveći deo života proveo u Berlinu. Nakon zdravstvenih problema, on sa unukom Nikolom odlazi u rodni kraj kako bi prodao porodično imanje, ali tamo ponovo otkriva prostor iz kojeg je davno otišao, kao i sukob meštana sa investitorima koji prete da unište ono što je od sela ostalo.

Iako je pitanje prirode i njene zaštite jedna od važnih linija filma, Zoran Živković, koji u „Kući“ tumači Stojana, naglasio je da je u osnovi ipak reč o porodičnoj drami.

„Glavna tema filma je jedna porodična drama, jednog čoveka koji 50 godina nije vratio od tamo odakle je ponikao. Kada dođe tu, čovek je bukvalno došao da umre tamo gde se i rodio“, rekao je Živković. Kako je dodao, priča o ljudima koji ostaju u svom kraju i pokušavaju da sačuvaju selo i prirodu samo je jedna od dimenzija filma.

Upravo je motiv povratka bio jedan od ključnih za Brzaković. Govoreći o sopstvenom iskustvu života između Srbije i Nemačke, ona je objasnila da joj je priroda u „Kući“ poslužila i kao metafora za domovinu.

„Ta kuća je negde neka vrsta metafore za domovinu, kako god se ona zvala“, rekla je Brzaković, objašnjavajući da je povratak prirodi za nju predstavljao povratak nečemu iskonskom i mogućnost da se čovek ponovo „uzemlji“.

Na pitanje da li sebe jednog dana vidi ponovo u Srbiji, odgovorila je da, zapravo, ima osećaj da nikada nije ni otišla.

„Ja realno nikad nisam ni otišla“, rekla je, objašnjavajući da je i dalje povezana sa Srbijom kroz porodicu, prijatelje i filmove koje radi. Taj osećaj rastrzanosti između dva mesta pokušala je da prenese i na lik Jovana.

„Mi smo rastrzani zato što imamo dva mesta u kojima smo, a nismo nigde, nego negde lebdimo“, rekla je Brzaković.

Posebno mesto u filmu zauzima pirotski dijalekat. Brzaković je želela da u glumačku ekipu uključi i ljude iz Pirota, dok je Danica Mitić imala važnu ulogu u radu sa kolegama koji nisu iz tog kraja. U filmu, pored Mitić, igraju i drugi glumci Narodnog pozorišta Pirot, Zoran Živković, Milan Nakov i Aleksandar Aleksić.

Mitić je ispričala da je njen zadatak bio da kolege najpre „zavole“ dijalekat, da ga čuju i osete, a tek onda da se usredsrede na glumu.

„Moraš da se zaljubiš u dijalekat da bi ga govorila“, rekla je Mitić, dodajući da je posebno ponosna na način na koji je Pirot prikazan u filmu i na to što je dijalektu dat autentičan prostor.

Za Jelenu Bosanac, koja u filmu igra Ivanu, rad na pirotskom govoru bio je jedan od najzahtevnijih delova pripreme. Kako je ispričala, šest meseci pre početka snimanja radila je sa Danicom Mitić.

Posebno je duhovita njena priča o tome kako je, pokušavajući da uhvati lokalni temperament, u početku gotovo sve replike izgovarala vičući. Tek joj je Tanja Brzaković skrenula pažnju da lik ne može tako da govori kroz ceo film.

Bosanac je priznala i da joj je pirotski govor ograničavao mogućnost improvizacije, jer se akcenat reči menja u zavisnosti od njenog mesta u rečenici. Ipak, kada je tokom priprema dobila „blažu“ verziju dijalekta, nije bila zadovoljna.

„Mislim, il’ sam Piroćanka il’ nisam“, ispričala je Bosanac, dodajući da je tokom samog snimanja vratila zahtevniju, autentičniju varijantu, uz zaključak: „Ako me neko ne razume, nek titluju.“

Brzaković je otkrila i da je upravo insistiranje na probama bilo važno za funkcionisanje međunarodne ekipe. U filmu se susreću glumci iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Švajcarske i Nemačke, a svi su, kako je rekla, dolazili na probe i bez dodatne finansijske nadoknade.

Jelena Bosanac je, osim glumačke, bila uključena i u proces kastinga. Za ulogu Vesne predložila je Sanju Vejnović, dok je David Stanču izabran nakon kastinga u Berlinu. Tek nakon što je dobio ulogu, ekipa je saznala da su njegovi roditelji poreklom iz sela Lokve kod Vršca, što je se sa životnim putem same Bosanac pokazalo kao zanimljiva slučajnost.

U tom mozaiku različitih sredina, jezika i iskustava, „Kuća“ se tako vraća pitanju koje prevazilazi samu priču o jednom selu: šta za čoveka znači dom kada je najveći deo života proveo negde drugde.

Za Brzaković odgovor nije nužno u fizičkom povratku. Njena „Kuća“ govori o osećaju pripadanja koji može da postoji i kada čovek živi između dve zemlje. Ali njena poruka o budućnosti domaćeg filma mnogo je konkretnija: bez sistemske finansijske podrške, povratak na snimanje u Srbiji za nju trenutno nije izvestan.

„Mislim da do u skorijoj budućnosti neće u Srbiji ništa biti. Nažalost“, zaključila je Brzaković.

Uprkos tome, nakon projekcije u Nišu na Niškom filmskom festivalu zahvalila je publici i gradu, uz nadu da je film uspeo da prenese ono zbog čega je i nastao – njihovu ljubav prema Jugu.