Predsednik u kampanji: Sledeće selo. Sledeći šator. Sledeća televizija. Sledeće obećanje… – Lični stavovi

Spinoza u Etici piše o nedoslednosti u načinu na koji procenjujemo ljudske strasti. Čoveka toliko obuzetog nekim predmetom da ga vidi i kada nije prisutan nazvaćemo ludim, kaže Spinoza.

Smejaćemo se onome ko „plamti od ljubavi“ i ne misli ni o čemu drugom osim o predmetu svoje požude. Ali pohlepnog čoveka koji misli samo na dobitak, ili ambicioznog koji misli samo na slavu, nećemo smatrati sumanutim. A ipak, zaključuje Spinoza, „pohlepa, ambicija, požuda itd. zaista su vrsta ludosti, premda se ne ubrajaju među bolesti“.

Tri i po veka kasnije vredi pitati: da li i zašto ponašanje koje bismo drugde prepoznali kao očigledan gubitak  mere i kontrole prestajemo tako da vidimo kada je njegov predmet vlast?

Zamislimo čoveka koji bi za 18 dana 64 puta pozvao bivšu partnerku –  upravo onoliko puta koliko je CRTA od 1. do 18. avgusta izbrojala televizijskih uključenja predsednika Srbije uživo.

Teško da bismo njegovu upornost opisali rečima: „Kako je samo predan ljubavi!“ Ako bi nam objasnio da namerava da obori i sopstveni rekord jer je njegov posao da voli, zabrinutost bi se povećala. Ali kada je predmet strasti vlast, naši kriterijumi kao da se menjaju.

Grozničava aktivnost postaje „rad“, neprekidno prisustvo „odgovornost“, a potreba da se bude svuda „požrtvovanost“. Možemo se onda zapitati: gde prestaje političko delovanje, a počinje nemogućnost da se podnese mogućnost gubitka vlasti?

Pre nego što su izbori raspisani, može se krenuti u kampanju kao da se glasa sledeće nedelje. Mogu se obilaziti sela i gradovi, podizati šatori, okupljati ljudi uz hranu, piće i muziku, uključivati ministri i državni aparat.

Ni četrdeset stepeni, ni požari koji besne zemljom ne donose predah. Istovremeno se može pojavljivati na televizijama po nekoliko puta dnevno, obraćati preko društvenih mreža, najavljivati puteve, investicije, povećanja penzija i plata, obećavati blagostanje, veličati rezultate sopstvene vlasti.

Ritam je febrilan. Sledeće selo. Sledeći šator. Sledeća televizija. Sledeće obećanje. Sledeća cifra. Sledeći uspeh. Sledeći rekord koji treba oboriti.

Moglo bi se prigovoriti da očuvanje vlasti danas ima i pragmatične razloge: gubitak moći može značiti suočavanje sa odgovornošću za ono što je tokom nje činjeno. Ali potreba za sveprisutnošću, neprekidnom potvrdom i koncentracijom moći postojala je mnogo pre nego što su takvi razlozi dobili današnju težinu.

Ma koliko racionalnih interesa bilo vezano za očuvanje vlasti, oni ne objašnjavaju dugotrajnu neumerenost u odnosu prema moći.  Gde je tačka u kojoj je dovoljno? Odsustvo te tačke psihološki je najintrigantnije. Umerenost ne znači mlakost niti odsustvo ambicije.

Čovek može želeti pobedu i boriti se za ono što smatra vrednim – svim snagama, što ne znači i po svaku cenu. Problem počinje kada više nije sposoban da zamisli sebe bez onoga što poseduje. Tada se odnos obrće. Više nije samo: ja imam vlast. Postaje: vlast ima mene.

Moć je neobičan posed. Što je čovek duže ima, teže mu je da razazna gde prestaje ona, a počinje on sam. Funkcija donosi počasti, naklone,  kamere, pratnju, mikrofone, ljude koji ustaju kada uđeš, čekaju šta ćeš reći, smeju se tvojim šalama, odobravaju tvoje odluke i aplaudiraju – rečima, obećanjima, dosetkama, ponekad i samom tvom pojavljivanju.

Moć tako oko čoveka gradi sistem lažnih ogledala: gde god pogleda, vraća mu se slika njegove veličine, ali sve manje zna koliko ona ima veze sa stvarnošću. Što je moć veća i što duže traje, teže je razaznati gde prestaje podrška, a počinje ritual potvrđivanja.

Moć otežava čoveku da razlikuje poštovanje od poslušnosti, a naklonost i ljubav od interesa. Vremenom život bez svega toga počinje da se doživljava kao gubitak samog sebe.

Postoji jedna jednostavna, a važna mudrost: čovek može istinski da sačuva samo ono što je spreman da izgubi. Spremnost na gubitak čuva razliku između čoveka i njegovog poseda.

Ono bez čega ne možemo da zamislimo sebe prestaje da bude nešto što imamo i počinje da određuje i poseduje nas. Postoji još jedan paradoks. Grčevito držanje za ono što ne želimo da izgubimo može nas učiniti manje dostojnim da nam to ponovo bude povereno. Čovek koji ne ume da izgubi ne ostavlja utisak snage, nego zavisnosti.

Teško je poštovati nekoga ko ne može da podnese da više nije voljen, kao ni političara koji ostavlja utisak da vlast mora zadržati po svaku cenu.

Tu se vidi razlika između poštovanja i obožavanja. Političar može nastojati da bude voljen, slavljen i dočekivan aplauzom. Ali simpatije su promenljive, a idoli imaju nezgodnu osobinu da padaju sa postolja, često brzinom kojom su na njega podignuti. Poštovanje ne počiva na nepogrešivosti ni na neprekidnoj pobedi. Čovek ga ponekad najviše zasluži načinom na koji podnese poraz.

Politički poraz zato ne mora biti  kraj političara. Može se povući, prepustiti vlast drugome, sačuvati dostojanstvo i poverenje dela građana i ponovo zatražiti njihov glas. Ali da bi mogao ponovo da osvoji vlast, mora najpre biti sposoban da je izgubi.

U demokratskom poretku ovo pitanje dobija dodatnu težinu. Demokratija ne podrazumeva samo mogućnost da se vlast osvoji, već i pravo građana da povuku poverenje koje su dali.

Smena nije kvar sistema nego njegov sastavni deo. Političar koji prihvata demokratiju mora prihvatiti i svet u kojem sutra neće biti na vlasti. U suprotnom je prihvatio samo polovinu demokratskog ugovora: onu koja mu omogućava da pobedi.

Sloboda znači nešto zahtevnije od običnog „mogu da radim ono što hoću“. Čovek može činiti upravo ono što silno želi, a ipak biti duboko neslobodan: ako više ne upravlja svojim strastima nego njegove strasti upravljaju njime.

Najveći paradoks vlasti nastaje kada čovek uspe da zavlada gotovo svime oko sebe, a izgubi slobodu u odnosu na samu vlast. Slobodu da više ne mora da vlada.

Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.