Pet trilera koji su napetost pretvorili u umetnost – Kultura

Čuveni trileri poput The Fugitive (1993) ili Oldboy (2003) ne bi imali isti efekat bez snažnog osećaja hitnosti, koji kod gledalaca može da izazove strepnju, uzbuđenje ili oboje.

Veliki trileri takođe istražuju trajne posledice događaja i jasno stavljaju do znanja da nijedan lik nije bezbedan dok nad njim lebdi opasnost. Kada su svi ti elementi na svom mestu, vešto osmišljen obrt i čarolija filma povezuju sve u celinu.

Imajući to u vidu, predstavljamo pet najuzbudljivijih trilera svih vremena, rangiranih od petog do prvog mesta.

The Silence of the Lambs (1991)

https://www.youtube.com/watch?v=6iB21hsprAQ09

The Silence of the Lambs Džonatana Demija možda jeste adaptacija romana Tomasa Harisa iz 1988. godine, ali je reditelj iz Filadelfije svakako ostavio snažan lični pečat na filmu. Pratimo mladu pripravnicu FBI-ja Klaris Starling (Džodi Foster), koja neočekivano dobija zadatak da pomogne u potrazi za Bafalo Bilom (Ted Levin), serijskim ubicom čije su žrtve isključivo žene.

Demi Klarisinu svakodnevicu u FBI-ju prikazuje kroz klaustrofobičnu perspektivu, zbog čega njeno prisustvo u okruženju kojim dominiraju muškarci deluje posebno ranjivo. Ne obazirući se na predrasude, Klaris traži pomoć od kanibala Hanibala Lektora (Entoni Hopkins) kako bi rešila slučaj. Lektoru se odmah dopada Klarisin moralni integritet i čini se da poštuje njenu spremnost da pokaže hrabrost pred nepredvidivom opasnošću.

Demi gradi napetost kroz razgovore koji se odvijaju u skučenim prostorima i neposrednoj blizini likova. Iako Bil deluje preteće svaki put kada se pojavi na ekranu, prava neizvesnost proizlazi iz prefinjene igre mačke i miša sa Lektorom, u koju Klaris mora da se upusti kako bi uhvatila ubicu. Njihovi susreti su fascinantni: Lektor neprestano tera Klaris da razmišlja poput osumnjičenog, dok zauzvrat pokušava da pronikne u njenu psihu.

Kako se potraga za Bafalo Bilom nastavlja, smenjivanje različitih perspektiva, lažni tragovi i jezive sekvence omogućavaju filmu The Silence of the Lambs da se gledaocu uvuče pod kožu. To je triler koji se poigrava svetlom i tamom kako bi izazvao osećaj gušenja, ali istovremeno zna kada treba da ode do kraja i prepusti se krvavom nasilju.

Memento (2000)

Manipulacija vremenom jedan je od ključnih elemenata bogate filmografije Kristofera Nolana. Filmovi poput Inception i Tenet koriste zamršene naučnofantastične koncepte kako bi pokrenuli svoje trilerske mehanizme, ali Nolan u filmu Memento postiže isti osećaj dezorijentacije na mnogo realističniji način.

Zasnovan na kratkoj priči Džonatana Nolana Memento Mori, film prati Leonarda Šelbija (Gaj Pirs), koji pati od anterogradne amnezije i zbog toga nije u stanju da stvara ili zadržava nova dugoročna sećanja, što čitavu priču pretvara u vrtoglavu slagalicu. Kako bi sebi pomogao da pamti, Leonard koristi složen sistem fotografija, beležaka i tetovaža ne bi li otkrio čoveka koji je ubio njegovu suprugu i koji je odgovoran za njegovo stanje.

Nolan majstorski vodi gledaoca kroz nelinearnu priču, koristeći Leonardovu amneziju kao izvor napetosti. Kad god se on oseća izgubljeno, izgubljeni smo i mi, što publici omogućava da zaroni u fragmentisanu stvarnost glavnog junaka. To stvara savršenu priliku za korišćenje nepouzdanog pripovedanja u trileru, jer postepeno shvatamo da Leonard možda posmatra stvari kroz iskrivljenu prizmu.

Čini se da svaki lik, uključujući Tedija (Džo Pantolijano) i Natali (Keri-En Mos), menja stranu upravo zbog Leonardovog neprestano promenljivog osećaja sopstvenog identiteta. Memento odlično razume koliko je važno potpuno uvući gledaoca u priču, ali pronalazi i načine da tu uronjenost veoma efikasno razbije.

Mulholland Drive (2001)

Filmografija Dejvida Linča počiva na svetu ideja, a te ideje često imaju veze sa snovima. Iako bi Mulholland Drive mogao da bude jedan od Linčovih najpristupačnijih filmova, uz The Straight Story, pri prvom gledanju može biti veoma zbunjujući.

Priča počinje dolaskom mlade glumice Beti Elms (Naomi Vots) u Los Anđeles, pune nade i snova o velikom uspehu. Nakon što se sprijatelji sa Ritom (Lora Haring), koja pati od amnezije, Beti doživljava niz nadrealnih događaja, među kojima su misterija plavog ključa, smrt neobične žene i čudan susret u noćnom klubu.

Iako Mulholland Drive naizgled predstavlja nerešivu slagalicu, misterija počinje da se razotkriva čim razumemo Linčovu duboku fascinaciju zamagljenom granicom između stvarnosti i iluzije. Taj koncept istraživao je i u filmovima Lost Highway i Blue Velvet, mada kroz potpuno drugačije perspektive identiteta i logike sna.

Neizvesnost je utkana u samu srž filma Mulholland Drive, koji zahteva više od jednog gledanja. Kada shvatimo ključ za razumevanje sumorne paralelne priče u drugoj polovini filma, Mulholland Drive postaje nezaboravno istraživanje tuge, odbacivanja i razočaranja slavom.

Jaws (1975)

Mlada žena biva napadnuta i ubijena pod vodom od strane nevidljive sile u filmu Jaws, koji od te jezive uvodne scene gradi i održava napetost koja oduzima dah – i ne popušta do samog kraja. Stiven Spilberg ne žuri da nam pokaže veliku belu ajkulu odgovornu za napade. Umesto toga, koristi moć sugestije kako bi pojačao nelagodu, prikazujući događaje iz perspektive životinje i dočaravajući čist užas koji žrtve osećaju u poslednjim trenucima života.

Već samo to bilo bi dovoljno da Jaws postane briljantan film o ajkuli ubici, ali Spilberg odlazi korak dalje i pažljivo razvija ljudske likove koji se nalaze u središtu drame. Na kraju krajeva, Jaws je manje priča o proždrljivoj ajkuli, a više o ljudskoj pohlepi i spremnosti da se životi ljudi izlažu opasnosti samo kako bi se zaštitili ekonomski interesi.

Samo snimanje filma Jaws bilo je izuzetno ambiciozno, ali i opasno, što pruža još jedan razlog za divljenje Spilbergovom rediteljskom umeću. Skučeni prostori, krupni planovi likova i pažljivo osmišljeno pozicioniranje glumaca koriste se za produžavanje neizvesnosti, dok Spilberg izvlači maksimum iz nesrećnih okolnosti iza kamere i nepredvidive prirode okeana.

Taj sveprisutni osećaj straha dele šef policije Brodi (Roj Šajder), morski biolog Huper (Ričard Drajfus) i ribar Kvint (Robert Šo), nesavršeni ljudi koji predstavljaju oslonac priče usred tragičnih događaja koji se odvijaju.

Vertigo (1958)

Nijedan razgovor o žanru koji počiva na neizvesnosti ne može biti potpun bez Alfreda Hičkoka, čiji je Vertigo dezorijentišuća priča o tuzi i opsesiji. Penzionisani detektiv Skoti Ferguson (Džejms Stjuart) razvija strah od visine, praćen vrtoglavicom, nakon što njegov kolega pada u smrt pokušavajući da ga spase tokom potere.

Kada prihvati slučaj jednog poznanika kako bi skrenuo misli sa sopstvenih problema, Skoti postaje opčinjen ženom koju prati, Madlen (Kim Novak), razvijajući neobičnu opsesiju koja, kako film odmiče, otkriva sve više o njegovom krhkom psihičkom stanju.

Vertigo koristi bogat filmski jezik kako bi preneo složene psihološke teme. Intenzivne boje služe za izazivanje nelagode, dok Hičkok koristi čuveni „dolly zoom“ kako bi kod publike stvorio osećaj vrtoglavice. Čak i nekoliko sekundi provedenih unutar Skotijeve percepcije stvarnosti pomaže nam da razumemo nagone koji njime upravljaju.

Vertigo koristi okvir tradicionalne detektivske misterije kako bi otkrio nešto mnogo mračnije o muškoj opsesiji i osećaju prava na drugu osobu, ali i o tome kako tuga može da izobliči nečiji osećaj za moral i odvede ga u propast. Nostalgija u Hičkokovom svetu nije nežno osećanje – žudnja za prošlošću može čak i najrazumnije ljude da navede da prihvate najgoru verziju sebe.

Izvor: Polygon