“Od ministarstava i svih onih ljudi koji bi trebalo da brinu o kulturi ovog naroda, nikada ništa i nismo očekivali“: Tanja Bošković primila nagradu „Pavle Vuisić“ u Nišu – Kultura

Tanja Bošković je sinoć dobila nagradu „Pavle Vuisić“, jedno od najznačajnijih priznanja Niškog filmskog festivala. Ipak, nekoliko minuta pre nego što je izašla na binu, na crvenom tepihu rekla je da ne smatra da je nagradu zaslužila.

Glumica Tanja Bošković sinoć je na crvenom tepihu, tokom ceremonije koju je vodio Galeb Nikačević, govorila o nagradama, ali i o onome što za nju predstavlja najveće priznanje u dugogodišnjoj karijeri.

Na pitanje o nagradi koju je dobila, Bošković je skromno odgovorila:

„Ali nisam zaslužila. Znate, ja sam najveće nagrade dobila to što sam igrala sa Pavlom Vujisićem. To je nemerljivo.“

Glumica je potom istakla i brojne velikane sa kojima je tokom karijere delila scenu.

„Ja sam dobila nagrade što sam igrala sa Dragom, sa Milenom, sa Borom, sa Batom, sa Bekimom. To su moji ordeni. To je najviše što može da se dobije u ovom poslu. Da dobijete prijatelje koji, i kad odu sa ovog sveta, ostaju u vašoj duši.“

Na njene reči Galeb Nikačević kratko je odgovorio: „Niste mogli to bolje da kažete.“

Nakon završenog defilea, program na velikoj bini počeo je uz povremenu kišu. Ipak, publika u Nišu već godinama na filmske projekcije dolazi opremljena sa dve stvari, novinama i kišobranom. Novinama da mogu da sednu, a kišobranom da, ako kiša počne, mogu nesmetano da nastave projekciju.

Tako je bilo i sinoć. Amfiteatar je bio ispunjen do poslednjeg mesta.

A onda se dogodilo upravo ono što se na ovakvim večerima najviše pamti.

Posle projekcije kolaža iz njenih filmova, Tanja Bošković pojavila se na sceni. Publika ju je pozdravila dugim aplauzom i stajaćim ovacijama, a njen govor bio je mnogo više od klasičnog zahvaljivanja za nagradu.

Najpre je zahvalila članovima žirija koji su joj dodelili priznanje.

„Red je da zahvalim Anici Dobroj, Miri Karanović i Svetozaru Cvetkoviću. Oni čine žiri koji mi je dodelio ovu dragocenost. Ali hoću da vam kažem da sam ja najveće nagrade davno već dobila.
To je igranje sa Pajom Vujišićem, Gagom Nikolićem, Borom Todorovićem, Oliverom, Batom, Bekimom.“

U njenom govoru posebno mesto zauzeo je upravo Pavle Vuisić, po kojem nagrada nosi ime. Bošković je ispričala kako je sa njim jednom prilikom provela pola noći sedeći i ćuteći za istim stolom.

„Sa Pajom sam čak u jednom filmu pola noći sedela i ćutala. Dozvolio mi je da sedim za istim stolom sa njim, tako da smo se siti naćutali te noći. Od Paje se moglo naučiti sve. On je bio dostojanstven čovek, bio je uzvišen čovek, robusnog izgleda. Bio je autentičan.“

A onda je govorila o onome što se, po njenim rečima, od velikih glumaca moglo naučiti i mimo samog glumačkog zanata.

„I bio je svestan sebe i jezika kome pripada. To se uči, a on je bio izvanredan učitelj u tom smislu.“

U jednom trenutku obratila se i publici, uz opasku koja je posebno dobila na težini ako se uzme u obzir da je festival održan u okolnostima u kojima su organizatori morali sami da pronalaze rešenja kako bi program uopšte mogao da bude izveden.

„Vama hvala. Niste se puno promenili, i dalje možete da pod kišobranima gledate film „Alalej“.“

A onda je došao deo večeri koji je verovatno najpreciznije sažeo ono što se dešavalo iza festivalske scene.

„Od ministarstava i svih onih ljudi koji bi trebalo da brinu o kulturi ovog naroda, nikada ništa i nismo očekivali. Nadam se da ćemo se i dalje boriti sami. Doduše, kad nas onako pogledam, bez obzira što nas je malo, i nismo baš sami. Svako dobro od Boga i od nas“, zvršila je govor Tanja Bošković.