INTERVJU Jovan Matić, Del Arno Band: Imamo situaciju da nas skupina nevaspitanog sveta jednostavno maltretira – Kultura

Za četiri decenije postojanja, Del Arno Band je prošao kroz različite faze, države, muzičke trendove i društvene okolnosti, ali je ostao veran muzici koju je od početka birao da svira. Rege su doneli na ovdašnju scenu u vreme kada je malo ko ovaj žanr shvatao ozbiljno, a danas Jovan Matić bez mnogo dileme može da govori o generacijama publike koje su uz tu muziku odrastale.

Sa njim smo razgovarali o 40 godina benda, tome kako se rege primio na ovim prostorima, muzici kao pokretaču društvenih promena, tome ko su danas „naši“, ali i o njegovom solo albumu, konzumerizmu u muzičkoj industriji i tome zašto i dalje ima smisla praviti muziku koja ne nastaje po unapred zadatoj formuli.

Za početak, Kako vam deluje kad se kaže „40 godina benda“? Je l’ to puno, je l’ realno, je l teže za svariti?

– Pa, čovek se pita u jednom trenutku: „Brate, gde su otišle te sve godine?“Ali to je sve normalno. Videćeš kad budeš došao u moje godine. (smeh)

Suštinski, jedini osećaj koji ja imam jeste da sam zahvalan na činjenici da sam mogao ovoliko dugo da radim stvar u koju verujem i da je ona imala dovoljno odjeka da ima smisla.

I to i dalje radimo. Negde već poslednjih godina ponavljam, vrlo učestalo, da je zapravo trenutak kada moraš da razmišljaš o tome da prestaneš onaj kada primetiš da su ti svaki sledeći albumi bleđa kopija nekog uspešnijeg prethodnog, kada počneš sebe da ponavljaš.
Moj utisak je da mi to ne radimo. Samim tim, imamo razloga da nastavimo da radimo.

Pritom, sviramo rege, gde uopšte nije problem da sviraš i kada si stariji.

A kad pogledamo sve te stare, mislim, strane, jamajčanske rege velikane, to su ljudi u svojim, hajde da kažemo, “dobrim godinama”, je l’ tako?

– Tako je. Mada i mlađi stižu, to je jasno.

Baš sam pre neki dan čitao jedan članak u kojem se autor zamera rege publici da je previše okrenuta starim majstorima.

To negde nije nelogično, jer su oni zapravo celom svetu otkrili tu muziku i negde većina nas smatra da je ta roots muzika originalna, i te poruke koje su tada poslate, da je to zapravo ona prava stvar. Ove kasnije, bliže repu varijante nisu u skladu sa osnovnim porukama.

Međutim, ono što nismo primetili na vreme jeste promena: pojavili su se mlađi autori koji se vraćaju tom zvuku, jer zapravo ono što rege čini suštinski različitim od svih ostalih žanrova jesu upravo i ritmovi, ali i poruke koje su tada, kada je postao međunarodna fora, bile odaslane.

Tako da mi imamo razloga da nastavimo da radimo, i to radimo bez neke, kao što se i vidi, preterane pompe, ali radi se.

Posmatrajući baš istoriju benda, 40 godina je na neki način i istorija rege muzike na ovim prostorima.

– Jeste. Imao sam baš prilike 27. juna u Ljubljani da se uverim, zapravo, u to da posao ne da nije bio uzaludan, nego je bio više nego ispravan.

Obzirom na okolnosti, treba uzeti u obzir da se bend razvijao u vremenu kada je glavni narativ svuda po regionu bio narativ mržnje, netolerancije, pa i sukoba. Eto, u toj Ljubljani sam se sreo sa rege autorima iz Slovenije, iz Hrvatske, iz svih delova, zapravo, bivše države.

Tako da se zapravo tu moglo zaključiti da je to što smo mi započeli… Jer su oni svi mlađi od nas i negde smo imali ulogu u tome da su počeli da se interesuju za rege muziku i da je razvijaju preko nas.

Onda shvatim da je jedna od naših bitnih stvari koje smo zapravo uradili jeste da smo začeli taj žanr, stavili ga ravnopravno među sve ostale žanrove u širokoj rok-pop familiji, da imamo naslednike. I to je sjajna stvar.

Samo da je to, ja bih bio jako zadovoljan .

Kako ste generalno zadovoljni sa rege kulturom koja se stvorila kod nas? Zato što mi imamo i klince ali i odrasle ljudi koji nose dredove, imaju one karakteristčne kape i odeću…Sve one neke postulate koje smo viđali kroz istoriju svetske pop kulture, sad imamo kod nas već neko vreme.

– Pa ja sam vrlo zadovoljan činjenicom da smo, sa jedne strane, uspeli da privučemo publiku svih generacija i svih socijalnih slojeva. Inače, rege je “catch-all” muzika i to nam je uspelo, bar mom bendu.

Zapatila se kultura tamo onoliko koliko treba da bude prisutna. To nije pogled na život koji je do te mere jednostran da si potpuno isključen ako nemaš dredove i ne radiš… određene stvari, nisi deo priče. To apsolutno ne stoji.

Ja bih, da se sada susretnem sa svojim rege učiteljima, s ponosom mogu da kažem: ljudi, ja sam uradio svoj deo posla, preneo poruku koju treba, i ona se svuda primila na području gde, ne zaboravimo, živi 20-ak miliona ljudi koji govore isti jezik. Malo li je?

Širili smo reč kad je glavna stvar bila zapravo da ljudi koji su proživljavali prilično traumatične događaje koji su pratili raspad nekadašnje zajedničke države zapravo trebali da čuju takve poruke, ne bi li se ohrabrili da zanemare zvanične narative koji su okrenuti podelama i da se okrenu više jedni drugima, jer u krajnjoj liniji govore slične ili iste jezike, imaju sve razloge, imaju iste socijalne podloge.

To se baš neće dopasti nacionalistima, ali šta da im radim, to je suština. I vidim po mlađim generacijama da je to uspešno izvedeno.

Klinci danas nemaju pojma, i dobro je što ne znaju, jer su se tu dešavale stvari koje su na sramotu svakog pojedinačnog naroda na ovim prostorima, i nemoj da se lažemo. Ono što imaju svi problem jeste da priznaju svoja sra*ja, a da tuđa preuveličaju. I tako dalje, i tako dalje.

Ali deca, vidim, s tim nemaju problem i to je neki izvor nade. Iako ide vrlo sporo.

Često ponavljam u poslednje vreme: 30 godina je prošlo od rata… od ratova. Trideset godina. Pa ‘ajde da nalepimo 30 godina na 1945. To je onda 1975. Francuzi i Nemci se već ljube u usta u tom trenutku. A šta mi danas radimo?

Mi smo i dalje u varijanti: četnici, partizani, ustaše. Aman, ljudi, nek’ neko zove konobara da platimo šta imamo, da svako prizna svoje sra*je i da idemo dalje.

Vi ste oduvek bili ta, da kažemo, „prava rege“ priča. Međutim, rege vole i rokeri, i kroz istoriju jugoslovenskog rokenrola imamo bendove koji imaju svoje rege pesme. Čorba je imala svoje rege pesme, Bajaga isto, Dado Topić…

Kako vi gledate na to, odnosno, za koga mislite od svih njih da su uspeli da uhvate tu rege žicu na pravi način?

– Pa, to svedoči prvo o tome da su oni potpuno bili svesni onoga što se desilo na svetskom nivou kada je rege zapljusnuo celu planetu. To je pak bila i obavezna stanica kod mnogih bendova.

Zato ja volim da kažem: mi nismo prvi rege bend, mi smo prvi autorski roots bend koji se samo time bavi.

A inače, mnogi muzičari su imali to kao obaveznu stanicu, od „Bijelog dugmeta“, pa do „Du-Du-a i pesme Babilon“, pa do „Ona se budi“.

Mislim, mogli bismo da ređamo. Svi su tu i tamo s tim koketirali, što samo pokazuje da su bili svesni uticaja, naročito ekipa naših muzičara koja je bila vezana za London, gde su mogli da se uvere da su, u stvari, nju vejveri i pankeri, prve komšije regejaša, i da oni tamo rade ruku pod ruku.

Tako da su i time ponukani, vidim, svi oni obrađivali. Ja mislim da je to zapravo odlična vest, jer to su bile prve naznake da se rege polako probija kod nas. Iako su početci bili teški.

Ja se sećam jednog mučenog urednika u PGP-u koji je, kad je čuo naše demo snimke, u nadi da potpišemo nešto — to je bilo pre ratova, kad su izdavačke kuće još nešto značile — rekao: „Super vam je ova Afro Kubana.“

I ti vidiš da čovek nema pojma. Ali to je početna pozicija.

Danas se više niko s tim ne šali. Svi znaju, a pomogle su i kolege koje su se time bavile. Ali okej, to je sasvim u redu.

Slušao sam vas uživo na MMF-u festivalu, i imam dva pitanja vezana za taj nastup.Prvo, šta znači kad Jovan Matić u Srbiji 2026. izgovara reči poput „Džarastafaraj“, „rastafarizam“? Šta vama, kao čoveku iz Beograda, znači cela ta priča vezana za spiritualnost, pre svega Jamajčana?

– E, baš ti hvala na tom pitanju, suština je sledeća: od celog paketa koji rasta razmišljanja i učenja nude, postoji deset odsto koje se nikoga ne tiču na planeti, sem ljudi koji su poreklom iz Afrike.

I sasvim je jasno da nije meni, Šumadincu, uopšte cilj da se vratim u Afriku. Ali ostalih preostalih 90 odsto: ne kradi, ne ubij, poštuj sebe, poštuj drugog, poštuj zemlju kojom hodiš. Sve te stvari su primenljive na svakoga od nas.

Stvari da su se socijalne nepravde razvijale na našem području, primenljive su, kao što su primenljive bilo gde na svetu gde postoji ta vrsta socijalne strukture.

Dakle, time ne govorim „Ja sam Afrikanac koji želi da se vrati u Afriku“, nego govoriš: „Ja sam čovek koji stoji ispred ovih predložaka kako da sebe učiniš boljim čovekom, kako da promeniš svoj život, kako da se oslobodiš konzumerizma, kako da se oslobodiš tih gluposti kojima nas bombarduju, kako da naučiš da budeš kritičan i da ne veruješ sistemu koji ti sistematski laže.“

To znači rastafaraj.

I mi smo u tom smislu, svi mi koji smo to razumeli, bilo da smo beli, žuti, crveni, Italijani, Nemci, Srbi, Poljaci, to se svih nas tiče. U tom smislu.

I moram da kažem, ja to kažem samo u jednoj pesmi. Upravo zato što mislim da ne mogu da zloupotrebljavam ceo taj poklič kao da sam ja tu nešto vezan bojom kože i poreklom, nego samo naznačavam činjenicu da smo mi razumeli te poruke i da ih sugerišemo za druge.

A druga stvar, na tom koncertu, posle klasičnh uslika “Pumpaj” koji publika šalje prethodnih godinu i više, na tom koncertu ste rekli : „Dobro je, među našima smo.“ Pa ko su sve naši danas?

– Pa danas, u ovakvoj situaciji, koju moram da ponovim, zastrašujuće nepodnošljiva, naši su oni ljudi koji imaju osnovno vaspitanje. Koj su čestiti, pošteni, koji cene obrazovanje, koji cene druge ljude po tim pozitivnim osobinama.

To su danas naši ljudi.

Znate, ja bih žudeo da živim u zemlji gde uopšte ne znam ko je u vladi. A da stvari funkcionišu, da ja mogu da radim.

Evo, s tim mogu odmah da povežem jednu činjenicu koja je meni zastrašujuća: u Srbiji postoji 200 domova kulture, a srpski muzičari i glumci nemaju gde da nastupaju. To je potpuno neverovatno.

Mi imamo situaciju da nas skupina nevaspitanog sveta jednostavno maltretira.

Dakle, naši ljudi su oni ljudi koji znaju za skalu vrednosti, koji pre svega imaju stida. Jer da bi neke stvari čovek izgovarao, zaista mora da nema stida.

Mene to negde najviše muči. Imam utisak da je stid nestao sa javne scene. To je zaista problematično. Ja tako nisam vaspitan.

I pod našima, dakle, podrazumevam ljude koji imaju kičmu, koji znaju gde im je mesto i koji su pošteni, koji ne lažu, koji se odnose pristojno prema svetu koji ne poznaju i prema svojim bližnjima.

To su naši.

E sad, ko se nije u tome prepoznao, šta da mu radimo.

A koga to vređa, biće da mu manjka i vaspitanja i osnovnih merila.

Je l’ muzika ima i dalje tu neku mogućnost u publici pokrene stvari? Pada mi na pamet ono Marlijevo “Get up stand up”, ili Eyesburn i Haustor, sa svojim Izađi i bori se.“ Da li imamo i danas momenat toga?

– Mi moramo da uzmemo u obzir da muzika definitivno danas, u ovo vreme, nema istu ulogu kao kad sam ja bio klinac.

Kad sam ja bio klinac, kroz muziku se odvijao socijalni život. To nam je bilo sve, uz pozorište, film. Danas to nije baš tako.

Drugo, muzika više u medijima nema isto mesto i to moramo da priznamo. I to verujem da nije slučajno. Jer jednostavno, te slobodarske, ili da kažem buntovničke misli, više ne odgovaraju svakako nijednom sistemu koji je u silaznoj putanji.

Moj generalni utisak je da je kompletno, na čitavoj planeti, sistem na silaznoj putanji. Te mu više ne trebaju te medalje slobodarstva, ti ljudi koji će slobodno da misle. I onda se to polako gura u stranu, pretvara se u paket proizvode.

I da se razumemo, nije uloga umetnika da predvodi socijalne i političke promene. Znači, ne može od nas da se očekuje da mi preokrenemo situaciju. Mi možemo samo da ukazujemo, da podržavamo i da kao građani budemo deo određenih pokreta koji nas interesuju.

Ali nismo mi ti koji ćemo da kažemo: „E, sad ćemo da promenimo.“ To je nerealno očekivati.

Ali da možemo da pružimo podršku, utehu i zabavu, da, tu smo za to i to uvek radimo. Mi biramo onda kad nismo, je l’, sprečeni, za sada da kucamo drvo, ali ništa nije isključeno kako idu stvari.

Mi smo tu da budemo uz ljude i ja verujem da, recimo, naročito u mom bendu, tekstovi ljudima znače. I verujem da im govore dovoljno o tome kako mi razmišljamo o našoj stvarnosti.

Ali muzika nije i ne treba da bude vrh koplja. Ali nije izgubila tu ulogu da ljudima ukazuje.

Jeste, na onom najvišem nivou, to je postala jedna gomila besmislenih paketa.

Evo, mislim, jedan od najblistavijih primera je onaj mučeni Gotje i njegova „Somebody That I Used to Know“. Dva su pitanja. Prvo je: koliko ljudi zna da je to pesma sa njegovog šestog albuma?

Ja mislim 99 odsto nema pojma. A gde je on danas? I onaj „Gangnam Style“, gde su ti ljudi?

Znači, Industriju su preuzeli ljudi koji prave paket-proizvode.

E, ove godine ćemo da prodamo pank bend sa roze kosom i čim prođe godina, to: „Pfft, kanta za smeće, dajmo sledeće.“

Znaš, postalo je previše konzumeristički, a ne okrenuto umetnosti.

Srećom, recimo, na Zapadu možeš da funkcionišeš ispod tog radara. Ima dovoljno klubova, cene karata su stabilne, ljudi idu na koncerte.

Ono, 800 do 1.000 ljudi, 25 evra karta, 50 koncerata, opušteno možeš da zakažeš, pa ti izračunaj.

Ali zato i ne dobijamo više autore kakvi su bili Dilan, Džeger, Mekartni, koji ne samo da izazivaju pažnju svojom muzikom, nego ljudi hoće da vide šta misle o raznim stvarima.

Kao kontra ovome što ste ispričali: imali ste sjajan solo album. Baš iznenađujuće, jako intiman, tih, drugačiji album, suprotno od toga što dominira u industriji. Kako se dođe do toga da ipak i dalje imate želju i snagu da napravite takav “mali” album?

– To je bio splet okolnosti. Naime, ja sam svoj oporavak od raznih problema koji su me zadesili tamo početkom 2020-ih našao u tome da sam se sa svojom starom drugaricom, gitarom, počeo družiti i onda je to krenulo da izlazi samo.

Mislim da je postiglo jednu svrhu: da pokaže da ja nisam čovek koji zna samo rege i ništa više. Ja volim muziku. Drugo, potpuno je različit, što opravdava njegovo postojanje.

Neko me pitao nedavno: „Hoće biti Rege solo album?“ Rekoh: „Gospođice, ja imam Rege bend, šta će mi solo Rege album?

Ja sam inače pre Regea radio u raznim akustičarskim postavama, tako da mi nije nepoznato ni višeglasno pevanje, ni muzika koja uključuje akustični instrument.

Hteo sam da bude nalik, kako bih rekao, kao da smo to, eto, skupili u sobi i sviramo.

Sve je na tom albumu, tu nema overduba, to je sve. To što se čuje, to je to. Nismo ništa dosnimavali.

To je kao skupina dobrih drugara koja sedi u sobi i svira. Hteo sam da naglasim, između I nostalog, da je muzika pre svega to.

I na kraju dana, kroz tu formu sam dobio priliku da neke stvari koje možda u Del Arno Bandu ne bi baš skroz dobro legle, a imam vrlo intimne ispovesti… To je možda bila ta neka prekrivnica.

Svašta sam tu doživeo i onda sam podvukao crtu, rekao: „Ajde da sve to izbacim iz sebe, pa onda idemo dalje.“

I vrlo sam zadovoljan rezultatom. To je dupli LP. To se baš nije dešavalo često u poslednje vreme, tako da sam posebno na to ponosan.

I za kraj, šta možete da kažete, šta se očekuje na koncertu 19. septembra u Botanickoj bašti?

– Da, koncert će biti otprilike jedno prelistavanje tih 40 godina. I pridružiće nam se mnogi ljudi, mnogi ljudi koji su bili deo građenja priče o Del Arno Bandu.

I mislim da će biti, pošto je ambijent fenomenalan, mislim da će to biti sasvim okej.

Daćemo negde, od prvih dana na ovamo, prelistati šta ima, šta smo radili i verujem da će to biti odlično.