Dobar i zabranjen govor se daleko čuje – Kultura
Vest da Draganu Mićanoviću pozvanom da otvori Filmski festival u Herceg Novom to nije bilo dozvoljeno zbog govora koji je ocenjen kao neprikladan odjeknula je dok je festival još trajao.
Glumac se prvim avionom vratio u Beograd uz poruku da će o svemu govoriti po završetku manifestacije.
Malo kome je tada bilo jasno šta se zapravo dogodilo.
Mediji su potom, deo po deo, otkrivali priču da bismo u završnici festivala i od samog Mićanovića dobili na uvid čitavu hronologiju događaja.
A ona, paradoksalno, počinje sasvim bezazleno.
Festival je trebalo da otvori Bogdan Diklić, ali pošto on to nije mogao pozvan je Mićanović, koji je tu ulogu rado prihvatio.
Tako počinje i njegov „problematični“ govor – osvrtom na kolegu Diklića i njegove opservacije iz knjige „Gluma bez glume“.
Odatle je Mićanović prešao na ono što se događa u Srbiji i što je, uostalom, makar u regionu, teško moglo biti nepoznato.
Govorio je o odgovornosti koja se sve manje pominje dok se nasilje širi i o „sistematskoj eliminaciji slobodnomisleće kulturne scene jedne cele zemlje“.
Podsetio je i na neka od najvećih imena kinematografije bivšeg jugoslovenskog prostora, upozoravajući da bi se taj niz mogao prekinuti ako umetnicima ne bude dozvoljeno da stvaraju.
„Pozivam vas da ne žmurimo, da ne dozvolimo da nam stavljaju povez oko očiju, već da ih širom otvorimo“, nameravao je da poruči na kraju.
O čemu je, uostalom, trebalo da govori Dragan Mićanović na otvaranju filmskog festivala? O lastama?
Možda su upravo tako zamišljale predsednica Saveta FFHN-a Aleksandra Božović i ministarka kulture i medija CG Tamara Vujović koja je umesto Mićanovića otvorila festival objasnivši njegov izostanak „nepredviđenim okolnostima“.
Ništa manje problematičan nije ni način na koji je Mićanovićev govor proveravan.
Tekst mu je unapred zatražen uz obrazloženje da treba da bude preveden na engleski.
Iako ga još nije bio potpuno zaokružio, poslao ga je, da bi mu ubrzo bilo saopšteno da je govor problematičan.
Kako li ga je predsednica Saveta festivala prevela u svojoj glavi? Kao nedopustivu kritiku vlasti u Srbiji? Ili je problem bio upravo u tome što je Mićanović odbio da žmuri, dok je druge pozivao da širom otvore oči?
Odbio je da izmeni govor i povukao se, ne želeći da neprijatnošću koju je doživeo zaseni filmove i njihove autore.
Nije pristao na predstavu u kojoj bi mu neko drugi određivao tekst, niti je od sopstvenog poniženja napravio predstavu koja bi zasenila kolege.
Vratio se u Beograd ostavljajući organizatorima festivala njihove „nepredviđene okolnosti“.
U završnici festivala mogao je da vidi i da nije ostao sam.
Uz njega su stale koleginice i kolege, a svojevrsnu tačku na čitavu priču stavio je mladi glumac Vučić Perović, Bokelj, koji je svoju nagradu posvetio Mićanoviću.
Mićanović svoj govor nije izgovorio.
Nije morao.
Pokazalo se da se dobar i zabranjen govor ponekad čuje mnogo dalje nego onaj izgovoren sa festivalske pozornice.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
