Kontrola nije zamena za politiku, ali ni poverenje nije zamena za podatke – Lični stavovi

Naravno da opozicija ne može pobediti samo pričom o kontroli izbora. Glasovi se ne osvajaju u Excel tabeli, niti se političko poverenje gradi samo analizom zapisnika. Opozicione stranke moraju da razgovaraju sa biračima, da pokažu svoje brojeve, da ponude političku energiju, organizaciju i uverljivost. Ako nemaju glasove, nijedan kontrolor, nijedan posmatrač i nijedan statističar neće ih izmisliti.

U tom delu nema potrebe za velikim sporom. Političke stranke moraju da rade politički posao. Nevladine organizacije, posmatrači, istraživači i stručnjaci ne mogu umesto njih voditi kampanju, graditi poverenje birača ili objašnjavati zašto bi neko trebalo da glasa za njih.

Ali iz toga ne sledi da je zahtev za otvorene izborne podatke sporedan, tehnički ili nevažan za naredne izbore. Upravo suprotno. On je jedan od prvih koraka ka tome da se izbori u Srbiji konačno pomere iz zone trajne sumnje u zonu javne proverljivosti.

U knjizi Forenzička analiza izbora: tehnički, pravni i politički aspekti ne tvrdim da su mašinski čitljivi podaci čarobno rešenje za sve probleme izbora u Srbiji. Niti tvrdim da će drugi format objave zapisnika rešiti medijsku dominaciju, pritiske na birače, zloupotrebu javnih resursa, funkcionersku kampanju ili nejednak tretman opozicije u hibridnom režimu.

To bi bilo naivno.

Moja tvrdnja je drugačija: bez otvorenih, pravovremenih i proverljivih izbornih podataka teško je graditi bilo koji ozbiljan sistem odgovornosti. Ako rezultati po biračkim mestima postoje samo kao PDF dokumenti koje neko mora ručno da prepisuje, proverava i spaja, javna kontrola počinje prekasno. A u izborima vreme nije tehnički detalj. Vreme je deo pravne zaštite. Podatak koji se objavi posle roka za prigovor može biti zanimljiv istraživaču, ali je mnogo slabiji kao instrument zaštite izbornog prava.

Zato zahtev za otvorene podatke nije zahtev da se „kontrola stavi ispred brojanja“. Pre bi se moglo reći: brojanje ne sme da bude čin vere. U normalnom demokratskom sistemu rezultat se ne prihvata samo zato što je proglašen, nego zato što se može proveriti.

To je suština izborne forenzike. Ona nije zamena za politiku, već deo demokratske infrastrukture. Ona ne proizvodi glasove. Ona ne piše opozicione programe. Ona ne vodi kampanju.

Ali može da pomogne da se izborni rezultat proveri, da se osnovane sumnje razjasne, a neosnovane sumnje smire.

U tom smislu, otvoreni podaci nisu alat u rukama opozicije. Oni su alat u rukama javnosti. Korisni su opoziciji ako postoje ozbiljne nepravilnosti. Korisni su vlasti ako želi da pokaže da su optužbe neosnovane. Korisni su izbornoj komisiji jer javno vidljiva evidencija smanjuje prostor za sumnju. Korisni su novinarima, posmatračima, istraživačima i građanima zato što izborni proces pretvaraju iz zatvorenog administrativnog rituala u proverljiv javni postupak.

Zato nije dovoljno reći: „Ako opozicija ima glasove, imaće šta da brani.“ To je tačno, ali nije celo pitanje. U hibridnom režimu važno je i da li birači mogu slobodno da formiraju volju, da li mogu bez pritiska da glasaju, da li su mediji ravnopravni, da li se javni resursi koriste za partijsku prednost, da li se glasovi tačno broje i da li se rezultat može pravno i javno proveriti. Tek taj lanac čini slobodne i fer izbore.

Ako opozicija samo broji nepravilnosti, a ne gradi podršku, izgubiće političku bitku. Ali ako društvo odustane od proverljivosti zato što ona sama po sebi ne donosi pobedu, onda će izgubiti demokratsku bitku. Te dve stvari ne treba suprotstavljati. Potrebni su i politička mobilizacija i institucionalna proverljivost.

Zato bih izbegao dilemu „kontrola ili brojanje“. Ozbiljan pristup izborima u Srbiji mora biti širi: birači, kampanja, mediji, javni resursi, posmatrači, zapisnici, otvoreni podaci, pravni lekovi, sudovi i izborne institucije. Nije problem samo u danu izbora, niti samo u noći brojanja. Problem je u celom sistemu koji je godinama postavljen tako da proizvodi nepoverenje, agresiju i ogromnu asimetriju između vlasti i opozicije.

Zahtev za otvorene podatke je zato početak, ne kraj reforme. Posle njega dolaze postizborne revizije, bolja zaštita posmatrača, pravno priznanje forenzičkih nalaza kao okidača za proveru, nezavisnije izborne institucije, sređeniji birački spisak, ravnopravniji mediji i jasnije razdvajanje države od stranke.

PDF je dobar za čitanje. Ali nije dovoljan za trku sa rokovima za prigovor. Ako želimo izbore koji ne zavise od toga kome građani veruju na reč, potrebni su podaci koji se mogu analizirati, zapisnici koji se mogu proveriti i institucije koje moraju da reaguju.

To nije pitanje jednih izbora, jedne opozicije ili jedne vlasti. To je pitanje da li Srbija želi da ostane društvo u kome se svaki izbor završava istom pesmom o krađi i istom pesmom o izmišljenim optužbama, ili želi sistem u kome se sumnje proveravaju, greške ispravljaju, a rezultati prihvataju zato što su proverljivi.

Kontrola nije zamena za politiku. Ali ni poverenje nije zamena za podatke.

Autor je profesor statistike u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.