Srbi u raljama stranih službi – Lični stavovi

Jer ako su strane službe toliko svemoćne, onda se nameće jedno neprijatno pitanje:

Šta rade naše službe?

Hajde da krenemo redom.

Strane službe su oduvek bile zainteresovane za Balkan. To nije nikakva teorija zavere, već činjenica koja prati istoriju ovog prostora.

Rusija je ovde prisutna decenijama. Britanija takođe. Amerika ima svoje interese i svoju mrežu savezništava. Kina ih sve više širi. Turska nije zaboravila Balkan. Tu su i interesi različitih država Bliskog istoka.

Dakle – da, Srbija jeste prostor na kome se ukrštaju različiti interesi.

I da, strane službe rade svoj posao.

Ali to nije vest.

Vest bi bila ako naša država ne radi svoj.

Jer svaka ozbiljna država zna da strane službe ne dolaze da se slikaju.

One prikupljaju informacije.

Procenjuju ljude.

Traže slabe tačke.

Grade kontakte.

Čekaju pravi trenutak.

A ponekad i stvaraju taj trenutak.

I sada dolazimo do onoga što predsednik uporno preskače.

Kako se štitimo?

Ko proverava ljude koji ulaze u vrh države?

Ko procenjuje njihov integritet?

Ko prati potencijalne sukobe interesa?

Ko proverava neobične kontakte, poklone, putovanja, usluge, privilegije?

Ko procenjuje da li je neko samo politički podoban – ili je i bezbednosno pouzdan?

Jer meta strane službe ne mora biti predsednik.

Može biti ministar.

Državni sekretar.

Direktor.

Savetnik.

Čovek koji tek treba da postane ministar.

Ili čovek koji nikada neće biti ministar, ali poznaje onoga koji hoće.

Zato se ozbiljne službe ne bave samo pitanjem:

„Ko je špijun?“

One se mnogo više bave pitanjem:

„Ko može da bude meta?“

A meta se proučava.

Njene ambicije.

Slabosti.

Navike.

Potrebe.

Kompleksi.

Novac.

Porodica.

Karijera.

Sve ono što jednog dana može postati poluga za uticaj.

Nekome se ponudi školovanje.

Nekome usavršavanje.

Nekome lekarska pomoć.

Nekome posao.

Nekome novac.

Nekome položaj.

A nekome se, kada prijateljska metoda ne uspe, ponudi – problem.

To je svet obaveštajnih službi.

I zato je pomalo neozbiljno građanima svakodnevno ponavljati:

„Strane službe!“

Dobro.

Koje?

Na koji način?

Preko koga?

Sa kojim ciljem?

I, najvažnije:

Šta je uradila naša služba kada je to otkrila?

Tu više nema prostora za političku maglu.

Jer ako predsednik zna da strane službe deluju protiv Srbije, onda građani imaju pravo da znaju da li ih država prepoznaje, prati i sprečava.

Ako ne zna – zašto ih onda optužuje?

Ako zna – zašto ne kaže šta je država preduzela?

A ako naša služba sve to zna, onda bi bilo zanimljivo čuti i zašto neke stvari nisu sprečene.

Recimo, kada ljudi iz državnog vrha dobijaju neobičnu pažnju, privilegije ili čak priznanja iz inostranstva.

Naravno, samo po sebi to nije dokaz ničega.

Ali jeste razlog za pitanje.

A posao službe nije da čeka da novine postave pitanje.

Posao službe je da pitanje postavi prva.

Zato je priča o stranim službama mnogo ozbiljnija nego što nam se predstavlja.

Jer država nije ugrožena samo onda kada neko demonstrira ispred neke zgrade.

Država je ugrožena i onda kada joj se ljudi biraju po podobnosti umesto po integritetu.

Kada se funkcije dobijaju bez ozbiljne bezbednosne provere.

Kada se institucije pretvore u plen.

Kada se kriminal i politika približe toliko da više ne znate gde prestaje jedno, a počinje drugo.

I zato bih predsedniku postavio jedno jednostavno pitanje:

Ako su strani agenti zaista svuda oko nas – kako je moguće da ih toliko dugo primećujemo samo mi građani, a ne država?

I još jedno:

Ako znate ko radi protiv Srbije – zašto nam ne kažete ko radi za Srbiju?

Jer nije dovoljno stalno pokazivati prstom preko granice.

Država se ne brani konferencijama za štampu. Država se brani institucijama. Sposobnim ljudima. Kontraobaveštajnim radom. Kontrolom. Proverom integriteta. I odgovornošću.

U suprotnom, svaki neuspeh može da se objasni jednom magičnom rečenicom:

„Strane službe su krive.“

A onda nam ostaje samo da čekamo sledećeg krivca.

Možda će posle izbora biti blokader. Možda strani plaćenik. Možda agent. Možda neko treći. Izbori idu kao kočija Deda Mraza.

Za svakoga po nešto.

Samo još da saznamo – ko je ovde zapravo otvorio poklone?

„A ja? Ne brinite. Kad porastem, biću špijun. Pa da i ja jednom budem koristan ovoj državi.“

Autor je bivši inspektor MUP-a Srbije i diplomata

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa