Prodaja, koncesija ili državno upravljanje: Šta je najbolje rešenje za Beogradsku arenu? – Ekonomija

Preduzeće „Arena Beograd“, čiji je osnivač Grad Beograd, služi za upravljanje i korišćenje Beogradske arene, pre svega, za organizovanje sportskih i kulturnih manifestacija.

Kompleks Beogradske arene obuhvata tri objekta: veliku dvoranu, malu salu i parking.

Velika dvorana ima površinu 48.000 kvadratnih metara raspoređenih u šest nivoa, kapaciteta 20.000-25.000 posetilaca, u zavisnosti od događaja. Mala dvorana se prostire na 2.275 m2 na dva nivoa, spoljni gabariti sale su 30×60 m, služi kao prateći objekat i koristi se za pripreme i trening sportista.

U „Beogradskoj areni“ je održan i održava se niz velikih svetskih i evropskih sportskih događaja, nastupi velikih svetskih i domaćih muzičkih zvezda i drugi značajni događaji iz oblasti sporta, kulture, privrede i turizma.

Međutim, poslovanje Arene je već godinama negativno. Arena u 2025. godini jeste ostvarila prihode od 4,3 miliona evra, što je rast od 21 odsto u odnosu na godinu pre. S druge strane, uvećani su i ukupni rashodi za 12 odsto i iznosili su nešto manje od 4,6 miliona evra.

Prošle godine ova kompanija ostvarila je neto gubitak od 180.232 evra, odnosno više od 21 milion dinara. Iako kompanija već godinama unazad ostvaruje gubitke, ono što je pozitivno jeste da je iz godine u godinu neto gubitak sve niži.

Ipak, čini se da to nije dovoljno da Arena ostane u vlasništvu Grada. U poslednje vreme se šuška o prodaji ovog objekta ili davanju pod koncesiju privatnim partnerima, a to je potvrdio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

“Izgradimo halu sportsku i više nikada ne obnavljamo. Ja vas pitam šta ćemo da radimo sa Arenom za dve godine? Šta god pričali, najbolje će biti da damo bilo kome na koncesiju, tender. Izvoli, plati 50 miliona evra obnovu, pa vladaj i upravljaj Arenom narednih 20, 30 godina i pravi događaje. Mi sve naučimo da izgradimo, pa ne održavamo”, kazao je on.

Šta bi bilo najbolje rešenje za Beogradsku arenu?

Ekonomski analitičar Bogdan Petrović za Danas kaže da je situacija u kojoj se nalazi Beogradska arena veoma nezahvalna.

„Ona posluje sa gubitkom, a još veći problem je što su, po svemu sudeći, potrebne izuzetno visoke investicije u taj objekat. U trenutku kada praktično sva velika državna preduzeća imaju problem u poslovanju i kada se iz njih izvlači novac, teško je očekivati da Arena bude ‘svetao primer’ državnog preduzeća“, ukazuje on.

Prema njegovim rečima, neka buduća i znatno odgovornija vlast bi sigurno mogla da obezbedi da Beogradska arena posluje profitabilno i da, uz određena ulaganja, bude ponos grada Beograda.

„Trenutno, možda je bolje dati objekat Arene u koncesiju na 20 ili 30 godina, nego ga prodati. Pritom, izuzetno je važno da ta koncesija ne bude predmet novog izvlačenja para iz budžeta grada, kao što su planirana ‘javno-privatna partnerstva’ grada sa firmama za obezbeđenje i slično“, upozorava Petrović.

Prodajom Arene, naglašava, objekat bi trajno bio otuđen.

„S druge strane, koncesija bi omogućila da bar neka naredna generacija može da preuzme objekat i da sa njim upravlja na odgovoran način, kako ne bi ponovo došli u ovu situaciju“, smatra Petrović.

On podseća da dosadašnje iskustvo sa „koncesijama“ nije nimalo ohrabrujuće.

„Na kraju, privatni partner uvek gleda da što pre izvuče profit, a da cena usluge bude što veća. Primer za to je Beogradski aerodrom, čije su takse za putnike mnogo veće nego u drugim evropskim metropolama. Plašim se i da ulaznice za Arenu u budućnosti ne budu najskuplje u okruženju“, napominje Petrović.

Veljko Mijušković sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu za naš portal navodi da dobro strukturisana dugoročna koncesija ili drugi oblik javno-privatnog partnerstva deluje racionalnije od potpune prodaje, ali pod uslovom da Grad zadrži vlasništvo nad objektom i precizno zaštiti javni interes.

„Arena je specifična strateška gradska infrastruktura: služi sportu, kulturi, velikim međunarodnim događajima i promociji Beograda, pa njena vrednost nije samo ono što pokaže godišnji bilans. Koncesija bi omogućila da privatni operater preuzme komercijalni rizik, investicije i značajan deo troškova održavanja, dok bi Grad zadržao vlasništvo i mogućnost da definiše obavezne sportske, kulturne i javne sadržaje“, objašnjava on.

Zadržavanje postojećeg modela, dodaje, ima smisla jedino ako se pokaže da se boljim profesionalnim upravljanjem Arena može učiniti dugoročno finansijski održivom.

Prema njegovim rečima, glavna prednost koncesije je što Grad može istovremeno da zadrži imovinu i rastereti se dela operativnih i investicionih troškova.

„Privatni partner ima snažniji motiv da poveća broj događaja, bolje koristi komercijalne površine, razvija VIP, ugostiteljske, marketinške i druge prihode i optimizuje troškove. Grad pritom može ostvarivati jednokratnu i/ili godišnju koncesionu naknadu“, ističe Mijušković.

S druge strane, najveći rizik je loš ugovor, upozorava.

„Ako se privatnom partneru ostavi previše slobode, može doći do preterane komercijalizacije na štetu sportskih i javnih sadržaja, povećanja cena korišćenja Arene ili nedovoljnog ulaganja u objekat. Zato ugovor mora precizno da definiše minimalne investicije, standard održavanja, dostupnost Arene za događaje od javnog interesa i sankcije za neispunjavanje obaveza“, naglašava naš sagovornik.

Kada je reč o prodaji, Mijušković navodi da ona ima jednu veliku finansijsku prednost – Grad odmah dobija kupoprodajnu cenu i praktično se oslobađa budućih troškova održavanja i investicija.

„Privatni vlasnik dobija snažan motiv da objekat maksimalno komercijalizuje. Međutim, cena toga je trajni gubitak vlasništva i značajnog dela kontrole nad jednim od najvažnijih sportskih i kulturnih objekata Beograda. Kod Arene zato nije dovoljno posmatrati samo tržišnu vrednost nekretnine. Ona proizvodi i šire ekonomske efekte kroz turizam, ugostiteljstvo, transport, međunarodne sportske događaje i promociju grada. Upravo zbog toga bih bio mnogo oprezniji sa prodajom nego sa koncesijom“, obrazlaže.

Kako kaže, samo postojanje gubitka nije dovoljan dokaz da je Arena ekonomski neodrživa.

„Velike arene imaju visoke fiksne troškove – energiju, održavanje, obezbeđenje, tehničke sisteme, zaposlene i amortizaciju – bez obzira na to koliko događaja imaju. Zato bih pre bilo kakve odluke tražio detaljnu analizu: koliko dana godišnje Arena ostvaruje prihod, koliki je prihod po događaju i posetiocu, koliko donose komercijalni sadržaji, kakva je struktura troškova i koliki je potencijal neiskorišćenih kapaciteta. Ako imate dobar objekat i veliko tržište, a kontinuirano pravite gubitak, vrlo je moguće da deo problema nije u Areni kao proizvodu, već u poslovnom modelu i načinu upravljanja“, smatra Mijušković.

On naglašava da bi koncesija morala da postigne najmanje četiri stvari istovremeno – da smanji ili eliminiše potrebu za budžetskim subvencijama, obezbedi ozbiljan investicioni ciklus, poveća iskorišćenost Arene i Gradu donese odgovarajuću koncesionu naknadu.

„Ne bi bilo dovoljno da privatni partner samo preuzme objekat i nastavi postojeći način poslovanja. Ugovor bi trebalo da definiše minimalni nivo ulaganja, standard održavanja, komercijalne i razvojne ciljeve, ali i dostupnost objekta za sport i manifestacije od javnog značaja. Isplativost treba računati kao zbir koncesione naknade, izbegnutih budžetskih troškova, privatnih investicija i šireg ekonomskog efekta koji Arena generiše“, pojašnjava naš sagovornik.

Potencijalno najveća finansijska korist koncesije mogla bi da bude u rasterećenju gradskog budžeta, kaže on.

„Kod objekta poput Arene nije problem samo eventualni godišnji gubitak. Mnogo ozbiljnije pitanje je koliko će u narednih 20 ili 30 godina koštati krov, klimatizacija, energetski sistemi, tribine, bezbednosna i IT infrastruktura i kompletna modernizacija objekta. Ako se dobro ugovori da te obaveze preuzima privatni partner, Grad ne dobija samo koncesionu naknadu već izbegava buduće kapitalne rashode. Zbog toga koncesiju ne treba procenjivati samo prema tome koliko će novca koncesionar svake godine uplatiti Gradu, već prema ukupnom finansijskom efektu tokom trajanja ugovora“, poručuje Mijušković.

On napominje da Sava centar i Aerodrom Nikola Tesla predstavljaju dva vrlo dobra primera različite filozofije.

„Kod Sava centra izabrana je prodaja: javni sektor je dobio kupoprodajnu cenu, privatni vlasnik preuzeo je investicioni rizik i veoma značajna ulaganja, ali je vlasništvo trajno prešlo u privatne ruke. Kod Aerodroma primenjena je koncesija: vlasništvo je ostalo javno, dok privatni partner dugoročno upravlja objektom, investira i plaća naknadu. Za Arenu bih pre video model bliži ovom drugom slučaju. Grad bi zadržao strateški objekat, dok bi privatni sektor uneo kapital, know-how i komercijalnu disciplinu“, zaključuje Mijušković.

„Arena može da posluje uspešno“

Profesor na Fakultetu organizacionih nauka Vladimir Obradović za Danas ukazuje da bi prodavati Arenu zbog lošeg upravljanja bilo isto kao prodati kuću zato što je domaćin nije održavao ili prodati njivu zato što je zarasla u korov.

„Beogradska arena je jedan od najznačajnijih javnih resursa grada Beograda i smatram da njome treba da upravlja grad. Uz profesionalni menadžment, transparentno poslovanje i neophodna ulaganja, Arena može da posluje uspešno i postane značajan izvor prihoda za gradski budžet“, ističe on.

Međutim, kako dodaje, najpre je neophodno utvrditi kako je preduzeće koje je do 2013. godine poslovalo stabilno dovedeno u situaciju da godinama posluje sa gubicima.

„Prvi korak mora biti detaljna finansijska i poslovna analiza, revizija svih ugovora zaključenih u prethodnom periodu i utvrđivanje odgovornosti za odluke koje su dovele do ovakvog stanja. Ukoliko postoje elementi nezakonitog ili nesavesnog poslovanja, nadležni organi treba da pokrenu odgovarajuće postupke protiv odgovornih“, naglašava Obradović.

Tek nakon toga, poručuje, potrebno je izraditi strateški plan razvoja Beogradske arene, koji će obuhvatiti revitalizaciju objekta, neophodna ulaganja i profesionalizaciju upravljanja, sa jasnim poslovnim ciljevima, merljivim rezultatima i jasno definisanom odgovornošću onih koji Arenom upravljaju.

„Ako se privatnom investitoru isplati da preuzme Arenu i njome ostvaruje profit, onda je sasvim opravdano postaviti pitanje zašto isti taj profit ne bi mogao da ostvaruje i Grad Beograd kroz profesionalno, efikasno i transparentno upravljanje sopstvenom imovinom“, napominje naš sagovornik.

Zbog toga, Obradović ne misli da su prodaja ili koncesija same po sebi rešenje.

„Pravo rešenje je da se najpre utvrdi odgovornost za dosadašnje poslovanje, a zatim uspostavi profesionalan sistem upravljanja koji će Beogradsku arenu razvijati kao jedan od najvrednijih javnih resursa grada, u interesu svih građana Beograda“, zaključuje.