Teško je biti nezavisan u odnosu na Vučića. Teže nego u odnosu na Kosovo – Snežana Čongradin

Aleksandar Vučić je na vlasti 14 godina, u periodu kroz koji je imao prilike da pokaže sopstvenu politiku, da preciziramo, da budemo fer – uopšte, u odnosu na mogućnost da „ne da Kosovo“, imajući u vidu geopolitičke okolnosti.

Jer, Kosovo je nezavisno bezmalo 20 godina. Bez obzira na to da li ga Srbija priznaje ili ne.

Kome ga ne daju?

I to, teško je zamisliti da nekome nije više jasno. Da neko i dalje misli da Kosovo nije nezavisno – još malo, pa dve cele decenije. Sad će.

Svakako da je problem sa politikom Vučićevom obmanjivanje građanki i građana Srbije da je Kosovo i dalje „zavisno“ od Srbije.

Ali, recimo da to i nije problem. To što još neko u Srbiji veruje Vučiću da je Kosovo i dalje u Srbiji, koga briga. Neka poseti lekara. Vidi da li je pod uticajem provladinih i Vučićevih medija podlegao iluzijama, teškim i dugotrajnim.

Teško je biti nezavisan u odnosu na Vučića. Teže nego u odnosu na Kosovo.

Problem je što to njegovo, njegova priča , ta da je Kosovo i dalje deo Srbije ima konkretne posledice.

Ono što je zapravo problem sa njegovom politikom jeste to što je u toj svojoj politici žrtvovao Srpskinje i Srbe koji na Kosovu žive, u dnevno političke svrhe, ostavljajući ih na cedilu, da se sami bore sa onima koji su imali i imaju nameru da te ljude stave u podređeni položaj, da im oduzimaju imovinu i čine život takvim da gledaju da se što pre presele iz svojih kuća u kojima su živeli generacijama unazad.

Niz poteza zvaničnog Beograda, Aleksandra Vučića, koji je podsticao na zločine protiv kosovskih Albanaca dok je bio vlast devedesetih , a onda mu građanke i građani Srbije ukazali poverenje da čak 14 godina bude na čelu države.

Podsetimo, države čiji su generali osuđeni na višedecenijske kazne zatvora zbog ratnih zločina na Kosovu, potpuno je idiotski i suludo – ali jeste realnost.

Zbog toga niko nije kriv osim njega. On je nasilnik, on je taj koji se bahati u ratno-zločinačkom bogatstvu, stanu koji je dobio od ratnog zločinca Slobodana Miloševića. Kada je bio ministar informisanja.

Slobodana Miloševića, čiji su generali, ponovimo, izgleda da se ne čujemo, osuđeni na višedecenijske kazne zatvorom zbog ratnih zločina nad kosovskim Albancima.

Možda ne baratamo svi činjenicama.

Ali, ako su kosovski Albanci osetili svu mržnju zvanične Srbije tokom devedesetih godina, kako to izgleda kada te neko proteruje, ubija, želi ti smrt i da nestaneš, zašto sada ti to radiš slično, zbog čega činiš običnim ljudima život nepodnošljivim, baviš se populizmom, ne integrišeš Srpskinje i Srbe iskreno, nego jedva čekaš da iz Beograda, od najbližeg saradnika ratnih zločinica na Evropskom tlu, od Drugog svetskog rata, Aleksandra Vučića, stigne neki signal koji ti ide naruku, da kreneš da činiš ljude nesrećnim u tvojoj, naznačimo, odavno nezavisnoj državi.

Pa, to nije u redu.

Ljudi su ljudi. Nije uporedivo. Milošević je išao tenkovima, gazio, ubijao nemilice. Ali, nemoj biti ni sličan. Nemoj da neko mora da se iseli iz svoje kuće zbog tebe. Prestani.

Studenti isto kažu, kao Vučić. Kažu da je Kosovo Srbija. Znamo da je njihov odnos prema tom pitanju takav da, stvarajući referendumsku atmosferu, uoči izbora 25. oktobra, iskreniji nego Vučićev.

Da je Kosovo i dalje u Srbiji. Oni, valjda, znaju da to nije slučaj. Valjda imaju plan kako da srpsku manjinu zaštite na Kosovu, da se dogovore sa tamošnjim vlastima da prestanu da ih maltretiraju. Da imaju samilosti kakvu osuđeni srpski generali pod komandom Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Ivice Dačića i Aleksandra Vučića nikada nisu imali nad kosovskim Albancima.

Kosovo nije Srbija. Zašto se to krije. Pogubno je za „naše“ ljude koji tamo žive.

„Tako mi draga znaj, izgledaš ti, dosta smešno promatraš svet“.