Sedlanje kao figura lustracije – Nemanja Rujević

Ovaj mi je notes svedok da u rubrici „kolumna“ kao ideju odavno imam „besmisao jurenja po ulicama“ te sam ideji mislio da pristupim. No onda je bivšem prvom među nama poturilo mikrofon, što nije novost, pa je on pomenuo mene po imenu, što jeste novost.

„Ja sam mislio da je taj Rujević pametan momak“, rekao je doskora prvi među nama. Tu se slažemo – i ja sam za sebe mislio da sam pametan momak. Onda je dodao: „Zanimljivo kako dođe trenutak da svako svoje lice pokaže.“

Vučića je pitalo o tvitu u kojem pominjem belodanu krađu glasova i izvesno „jahanje“, ali strpljenja molim, ova kolumna biće kao teretni voz u kojem je svaki vagon za sebe, ali ipak su svi povezani i idu u istom pravcu.

Na uvid dajem kroki nenapisane kolumne. Od „jurenja po ulicama“, na šta kopirajt polaže Jovo Bakić, mogao je ispasti poziv na „narodni odisaj“, što bi rekla Studio Barbara „linč, silovanje, nasilje“, jer profesor Bakić išao je u fine detalje, sve do stila plivanja kojim bi naprednjaci, objekti jurenja, pokušavali da preplivaju Dunav.

U nenapisanoj kolumni bih obesmislio postizborno jurenje po ulicama, prvo jer „u svoje ruke“ retko kada se „uzme pravda“, a lako se uzme nepravda. Drugo jer Srbiji trebaju zakoni, a ne stihija. I zaboga treće, jer ko je trpeo šikanu predugo, na radnome mestu, od lokalnih kabadahija sa pravom prve bračne noći ili tzv. institucija, nije baš nešto hrabar ako krene u poteru tek kad „njegovi“ pobede.

Kolumna bi se završila pohvalama Bakiću koji je, evo, i u intervjuu za „Vreme“, pojasnio da neće biti doslovnog jurenja u slučaju pobede njegovih, nego zakona, apsane za lopove, pa još rekao da to nisu najniži ešaloni naprednjaka, ta živa sila za mitinge, nego da će naprotiv i ti ešaloni progledati kad ode nenarodna vlast.

Doskora prvi među nama ne bi da ode sa vlasti, a njegovi lojalisti ne bi da testiraju šta ih čeka ako se Srbija iole unormali, te združenim snagama čine sve – a tek će! – da izbore dobiju ili „dobiju“, svejedno. Oni obitavaju godinama u dubokom zakonskom i ljudskom ofsajdu, te računaju da sad i nije bitno da li je dva metra ili trideset metara.

U toj spremnosti na sve su, evo, rešili da obrišu jedno 30.000 gastarbajtera. Neće da otvore biračka mesta (Vučić kaže da u zakonu ne piše da moraju, nego da je to „dobra volja“!) i neka građanin u Vankuveru sedne na avion za Toronto, eto njega o svom trošku tamo za pet sati, neka plati prenoćište i uzme slobodne dane na poslu, pa opet nazad. Može da glasa! Doduše usred noći, jer su gospoda rešila da vreme glasanja „prilagode“ vremenu u Srbiji što nije palo na pamet nikome u istoriji ovakvih režima.

Ovaj je kolumnista, svestan da mu ideja iz notesa ide na groblje, na društvenoj mreži pitao da li Srbi iz dijaspore sada treba da tužakaju svoju državu jer se naprednjaci ponašaju kao da im niko ništa ne može, te poručio da prodavnice jahačke opreme na vreme treba da poruče sedla, da ima za sve.

Tu je stvar otišla od teme doslovnog oduzimanja prava glasa građanima ka temi figurativnog jahanja te sam dao neka pojašnjenja zašto je potrebno da svaki objekat jahanja ima svoje sedlo – to čuva i samoga jahača.

Na slavi idu predjelo, pa supa, sarma, pečenje, torta, sitni kolači, a ovde idu Informer, Alo, Novosti, Vladanka iz SNS-a, botovi, te bivši prvi među nama koji je od svih kobajagi blaži. Krenulo je od čuvenog namernog bukvalizma („Rujević preti!“), a nastavilo se izazovima na ferku, pretnjama smrću protiv moje persone i drugim ocrnjivanjima.

Vic je u tome što niko normalan ne misli stvarno da jaše današnje udarne pesnice režima. Ko neće da bude bukvalista na silu, zna da je to odomaćena slika slična katranu i perju, javnoj poruzi onih koji su to zaslužili, a u prilog tome da se Srbija unormali. To je, ako hoćete, lustracija.

Figurativno sedlo za one u RIK-u što dignu ruku da 30.000 ljudi ostane bez prava glasa. Ili za sve te informere, aloe, novosti, vladanke i botove, za lojaliste koji obitavaju godinama u dubokom zakonskom i ljudskom ofsajdu. Jer, ako će oni i dalje moći da se bave svojim „poslom“, onda se džabe kreč… pardon, sedla.

Što nas vraća krokiju nenapisane kolumne – zakoni, a ne odisaji. Lustracija, a ne revanšizam. Sedlo, katran, perje, ali ne iživljavanja radi nego da se ne ponovi. Kome Zabela, kome zabrana, ali život će ići dalje jer tako biti mora.

Vic iza vica je u tome što, ako ekipa zglajzne, moliće Boga da ih hapse pošteni policajci, a ne krvnici; da im sude poštene sudije, a ne ove što ih kupiš za kavurmu; i da o njima pišu ljudi kao ja, a ne krvožedni tabloidni novinari i botovi. Ja ću sve to vodeći računa o dostojanstvu ličnosti bez obzira koliko se ličnost svog dostojanstva odricala. Pa i konja čovek, ako je čovek, potapše po sapima i da mu kocku šećera.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.