Puževima u prilog – Nemanja Rujević

Puževi su možda kontroverzna stvorenja, ali znam da nikoga ne diraju. Imamo dva u kutiji, na insistiranje mlađe ćerke.

Zapravo, imali smo jednog pa je ostavio jaja u zemlji. Zadržali smo dva jaja i iz jednog je izašao pužić veličine naušnice.

Krenimo od pohvala, kao što uče srednji menadžment korporacija kad treba nekome dati otkaz – prvo lepe reči. Ćerka je puževe krstila ženskim imenima iako su hermafroditi. NJima nije smetalo. Puževi dakle ne mare za političku korektnost, pogotovo ne za svoje pronouns. To je dobro.

U svakom je pogledu lakše imati u kući puževe nego tinejdžere, ovde već mislim na stariju ćerku.

Šta treba raditi? Imati kutiju sa prorezima za vazduh. Nešto zemlje i preko mahovine. Bilo šta gde mogu da se sakriju i zavuku u mrak. Vrlo plitku posudicu za vodu, da se ne udave.

Dalje, prskati stanište dvaput dnevno najbolje destilovanom vodom. Počistiti izlučevine. Jednom u dan-dva, najbolje predveče, staviti komad krastavca, salate, jabuke. Ujutru ćete videti kako je izgrickano.

Još nisam čuo za puža koji je alav. Svi su šlank i jaki toliko da nose kućicu na sebi. Nijedan nije pomislio da mu trebaju dve kuće ili 24 stana. Nema puža koji je kao izvršitelj otišao da drugom pužu otme kuću.

Puževi su sluzavi, da. Moćno stopalo ih pouzdano nosi kroz tri dimenzije, ali putanju podmažu. Aktivni su noću, kad je hladnije i vlažnije, i posebno vole kišu, jer se inače isušuju proizvodnjom sluzi.

Neko bi rekao – ljigavi. Ali nije isto sluzavo i ljigavo.

Ljigavo je, recimo, sedeti u Gradskoj upravi Kikinde ili u Biblioteci u Malom Zvorniku i u radno vreme pisati tvitove za botovsku armiju SNS-a. Evo, nisam izmislio, na dan kad poludeli klinac pobije onoliku decu u „Ribnikaru“ ili na dan kad nadstrešnica smrvi nedužne ljude – pisati po nalogu protiv ljudi. Primati za to platu od javnog novca. LJigavo je namestiti tender.

To bi bilo kao kad bi se puž kretao na tuđi račun ili krao tuđu vodu. Ne, on računa na kišnicu, mokri povetarac, orošeni cvet. Ako nema? Pa zavuče se i čeka. Istrpi.

Sluz je magična jer je istovremeno mazivo za kretanje i lepak. Zato puž – barem ovi moji tako – češće spava naopako ili postrance.

Ako iz nekog razloga treba, mada nije preporučljivo, ipak može da se odlepi za razliku od ljudi koji zasednu u tapacirane fotelje pa ni špahtla ne pomaže. A kamoli pritužbe da su došli po partijskoj liniji sa lažnom diplomom da kao satrapi maltretiraju ljude. Puža bi bilo sramota.

Kada držite puževe, jedino ekstravagantno što vam treba je kost obične sipe. Ima da se kupi u prodavnicama za kućne ljubimce. Ona je bogata kalcijumom i onda puževi ližu pa im je kućica jaka.

Nikad nisam video puža sa tašnom, mašnom i direktorskom limuzinom. Još nijedan puž nije naručio leskovački voz i tražio kelneru gotovinski račun da prevali trošak na firmu. LJudi koji ne umeju da misle, o sebi misle da su bolji od drugih.

Puževi su u svojoj suštini egalitarni. Oni nemaju moć mišljenja, pa i ne misle o sebi da su iznad drugih puževa.

Neke vrste trebaju partnera za razmnožavanje. Satima se pare, razmene materijal, pa svako leže svoja jaja. Drugi mogu da oplode sebe. Sami su sebi dovoljni. Tu su slični nekima od opisanih ljudi.

Opet, ima bitnih razlika. Primetili ste sigurno da su puževi spori. To je klica njihove masovne pogibije. Čovek ih slučajno nagazi u noći. Pojede ih jež. Ponekad se i to desi, padnu sa grane ili oluka i stradaju.

Ali, prolaznost je uračunata. Zato puž leže baš mnogo jaja i baš često. Sve što uradi za svoje potomstvo je da se ukopa i jaja ostavi na relativno bezbednom i vlažnom mestu, koliko može. Jednom nismo videli jaja pa nas je dočekalo barem trideset pužića, svi veličine naušnice.

Neki ljudi se pak ponašaju kao da će živeti večno, a ono što otmu gledaju da ostave ipak malobrojnoj deci, kao da im je očevina. Oni na silu postaju direktori Elektroprivrede i načelnici policije. Da zavaraju prolaznost, oni gaze preko mrtvih. Puževi to ne rade nego prolaznost grle. Puževi su bolji hrišćani od ljudi.

Slabo vide, ali sve ostalo umeju. Pipci su im glavna stvar. NJima slute opasnost pa ih i najmanji dodir tera na povlačenje u kućicu. Na prvu bi čovek rekao – kao nasilnik kad mu se suprotstaviš. Ali, puževi nisu nasilnici, niti idu u hordama, čoporima i internet-jatima. Čak ni fantomke nemaju.

Puževi su, zapravo, samozatajni. Egzistencije koje bi da budu pored, usput, ako može.

U istoriji puževa još nije bilo puža koji bi insistirao da se pojavi na televiziji. Nijedan puž ne bi voleo da je pod reflektorima 24 sata dnevno i tako petnaest godina, i da se pravi najpametniji. Presušio bi od tolike pažnje, ako već ne bi crkao od sramote.

Ispade da o puževima imam da kažem samo dobro. Oni uvek znaju kad je dosta i kad ih narod neće. Tada se lepo sklone. Ako ih neko i stavi u plastičnu kutiju, pa dobro. I to je za ljude. To jest puževe. Šta fali besplatnom krastavcu i kosti od sipe?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.