Dvostruka obmana na niškoj tvrđavi? – Pavle Simjanović

Beše 28. jun 2025, i nas četvoro – dva ženska i dva muška ustaška boljševika – krenulo je od Dorćola putem Slavije.

Da podsetim, tog dana bio je miting organizovan od strane studentsko-profesorskog pokreta na kojem se okupljenoj masi obratio i famozni Milo Lompar, čime je od režima otet jedan od njegovih osnovnih potpornih stubova – lažan, kao i sve drugo, a koliko će nas u budućnosti boleti to što je glas sa Slavije zvučao istinito, ostaje da se vidi.

Zapravo, i to ima veze sa onim o čime će biti reči u drugom delu teksta, ali pre toga, nastavak arhivske reportaže…

Izlazimo mi tako iz Vlajkovićeve, što je najprirodniji pravac ka Slaviji, isplaniravši da zbog kontraokupljanja režimskih robovlasnika i robova ispred Skupštine skrenemo u uzanu Ulicu Dragoslava Jovanovića.

Na početku ulice se provlačimo između kordona policije (ili „policije“) i „stranačkog obezbeđenja“ koje stoji iza rešetkastih ograda, ne dozvoljavajući prilaz platou ispred Starog dvora.

Jedan od potonjih nam kaže da tuda kuda smo krenuli ne može da se prođe, ja pitam nekog od policajaca („policajaca“) šta to tačno znači, on ćuti.

Stoga, nastavljamo u Ulicu Dragoslava Jovanovića, prateći izvornu ideju da tuda stignemo do Kralja Milana.

Odjednom, „stranački obezbeđivač“ kreće da me hvata preko ograde, ja instinktivno – valjda posledica višedecenijskog rekreativnog bavljenja kontaktnim sportovima sa loptom, a bogami i tenisom – mahnem rukom, odbijem pokušaj hvatanja, i još instinktivnije dreknem „Ne diraj me!“

On ustukne, a osobe u uniformama nastavljaju da ćute.

Uđemo konačno u Ulicu Dragoslava Jovanovića, i pitamo dvojicu sredovečnih pandura – ovi su definitivno pravi – koji puše cigarete kod ulaza u garažu i puštaju mlađi kadar da se bruka desetak metara dalje, može li se izaći sa druge strane.

Izvinjavajućim, ljudskim tonom glasa kažu, stavljene su ograde.

Stvarno, u daljini se sada vidi da visoke ograde sprečavaju ulazak u Kralja Milana, i jedino je preostalo da se, ne ulazeći u to ko je ograde stavio i zašto, pozdravimo sa „drugovima organima“, vratimo nazad i zaputimo okolo, preko Terazija.

Pre toga, ponovo prolazimo pored „stranačkih obezbeđivača“, te namignem hvataču u pokušaju koji sada izbegava moj pogled.

Osobe u uniformama stoje i ćute.

* * *

Godinu i koji dan kasnije, na zatvaranju palićkog festivala gledam film Radoša Bajića (konkretno, režirala ga je njegova ćerka a on je koscenarista i tumač naslovnog lika) „Čuvar ikone Svetog Đorđa“.

Obično se taj poslednji film propušta i bira žurka u Abaziji, ali ovaj put sam bio zainteresovan – i nisam bio jedini – da iskoristim priliku da bacim analitički pogled na nešto što bi me u standardnim okolnostima teško „zakačilo“.

Posle smo bili puni utisaka uz pivo, a jedan od osnovnih je da Radoš Bajić ume da napravi film, iako sam posle prvih desetak minuta u sebi izgovorio da „Čuvar ikone Svetog Đorđa“ po ritmu i estetskom pristupu deluje kao dinosaurus u poređenju sa recentnom evropskom festivalskom ponudom kojoj sam bio izložen u prethodnih nekoliko dana.

Takođe, da je Bajićev sin Nedeljko, glumac amater, čovek koji u okviru određenog registra – ovde je policijski inspektor kojem je „netalasanje“ osnovni pristup poslu – ume da postigne uverljivost i „popuni“ kadar.

Elem, junak filma je Stanoje (Radoš Bajić), seljak koji sa umirućim, devedesetogodišnjim ocem živi na obroncima planine Radan, uz samu „administrativnu granicu“ sa Kosovom (sa ili bez „zvezdice“).

Stanojev sin, pak, je vozač kamiona koji sa ženom frizerkom i decom živi u malom stanu u Nišu, i kada starina konačno napusti ovu bivstvujuću ravan počinje otvoreno da pritiska Stanoja da proda imanje i dođe kod njih.

Stanoje to, naravno, odbija, naročito zato što su jedini zainteresovani kupci Šiptari – u filmu ih tako zovu, pa ću i ja – koji koriste sitnog kriminalca iz Lebana kao paravan za prisvajanje srpskih vekovnih ognjišta.

Dakle, izdajnik svog roda za određeni procenat izigrava kupca i na desetine imanja postaje vlasništvo nekrsta.

Jasno, sve je to konzervativno, „right wing“ do maksimuma, ali je i iskreno – svaki frejm „Čuvara ikone Svetog Đorđa“ deluje kao iskaz bića njegovog tvorca.

Zapitao sam se ko je idealni gledalac filma, pošto ja svakako nisam.

Natpis na početku „Planina Radan, 2025“ je mogao biti izbegnut ali nije, da bi i sve što se potom odvija – izrod iz Lebana je dizajniran tako da podseća na uterivača kapilarnih glasova – bilo posredna optužnica uperena protiv još neko vreme aktuelnog režima.

Posledično, i uz stereotipni prikaz zapadnoevropskih birokrata – „ženskastih“, folirantskih, u uzanim kariranim pantalonama – film najviše ide „niz dlaku“ desničarskim idolopokloniocima studentskog pokreta, omađijanim nošenjem krstova i ograđivanjem od stranaka; onima koji će na koncu biti i presudni teg za uspeh enormnog društvenog poduhvata oslobađanja od kriminalnog, idejno nemislećeg zla.

Ako poduhvat uspe, to jest, a mora.

Radoš Bajić je jednostavan, jednodimenzionalan, i nisam siguran da je do kraja svestan efekta koji izaziva.

Andrej Zvjagincev, na primer, u „Levijatanu“ predstavlja malog popa, istinskog božjeg čoveka koji se davi u blatu i govnima, ali i vladiku koji sedi u svom kabinetu okružen dragocenostima.

Bajić se zaustavlja na jeromonahu koji oživljava zapušteni manastir, u najlepšem smislu reči jurodivom momku koji vraća dug Bogu zato što je kao mali slučajno, i jedini iz svoje porodice, preživeo balijski pokolj u Bosni.

Sve uzevši u obzir, priznajem da sam se iznenadio kada sam Radoša Bajića video na režimskom „festivalu“ u Nišu, kao jedinog umetnički i – rizikovaću – ljudski relevantnog gosta među šljamom i ostalim Van Damom.

Da li ide gde god ga zovu, kao što Lordan Zafranović očigledno nema problem da učestvuje na „Ćacifestu“?

Da li misli da je toliko veliki da mu prljavština ne doseže dalje od cipela, i moći će da je očisti uz malo trljanja nad otiračem?

Ili je, da prafraziram Grejema Grina, „Naš čovek u Ćacilani“?