Brojimo sitno – Pavle Simjanović

Pogled u blisku budućnost nas podseća da će sledećeg vikenda početi „FEST“ (znaci navoda nisu prisutni iz pravopisnih razloga).

Pitao sam se da li to da uopšte pominjem, s obzirom da sam početkom godine, kada je u Sava centru održana nekakva najavna mini-revija, napisao tekst naslova „Ignorišimo ĆACIFEST!“.

Šta tada reče autor?

(Samocitiranje u trećem licu kao naznaka galopirajućeg gubitka razuma.)

„Uopšteno, savetujem da sada primenite taktiku ignorisanja, a ukoliko se FEST u oktobru nekim čudom dogodi eventualno predlažem da ga pretvorimo u nedelju dana od kojih će im presesti. Opet, može i to da se ignoriše, što zavisi od celokupne društvene atmosfere na jesen, termina izbora, itd.“

Pošto sada imamo pametnija posla, definitivno kao preporuku biram ignorisanje, s tim što bih čitaoce koji ne prate detalje – jer, kako rekoh, imamo pametnija posla – podsetio da je selektor „FEST“-a čovek koji se već decenijama nalazi na platnom spisku Željka Mitrovića, čime je precrtao sve ostale stavke u profesionalnoj biografiji.

Kada sam 2019. godine bio jedan od retkih koji su bojkotovali FEST (tada još uvek bez navodnika) zbog prisustva neprikladnih osoba u njegovom umetničkom odboru, u jednom od pratećih tekstova sam razmatrao da će neminovno doći do potrebe za organizovanjem kompletne paralelne umetničke scene koja ne zavisi od državnog finansiranja.

Zapravo, uviđam da sam umereno pogrešio, pošto paralelnost podrazumeva dvojnost.

Tada je još bilo sasvim normalno prijavljivati se na konkurse, gostovati u jutarnjem programu Pinka i najavljivati svoju pozorišnu predstavu, učestvovati u stvaranju filmova u produkciji Lazara Ristovskog…

Sada je sa svim tim razumljivo kompromisnim ponašanjem završeno, i jedina umetnička scena koja postoji je apartna od države i izopačenog režima koji ju je oteo.

Sa druge strane nema ničega osim propagande i novca svih nas koji se na nju troši.

Apsolutno razumem davnašnje sagovornike koji su se čudili mojim rečima.

Shvatali su i oni, jer radi se o pametnim ljudima, ali nisu bili spremni da prihvate.

Očigledno je to put kojim se moralo proći.

* * *

U vezi sa nedavnim režimskim „festivalima“…

Ako je moje pismo upućeno na e-mail adrese agenata Nastasje Kinski doprinelo da se ona dan nakon učešća na zlatiborskom „festivalu“ ne pojavi i u predsedništvu, drago mi je što sam učinio dobro delo.

Ipak se moja ćerka umalo zvala Tesa – od kad je to čula mi zamera da je to ime mnogo lepše od onog koje je na kraju dobila – i ako nisam imao vremena da udaljim Nastasju od Gage Antonijevića, možda sam bio delić akcije spasavanja od… da ne ružim tekst.

* * *

„Javni servis“ je pozvao nosioca režimske liste i prvog poslaničkog kandidata sa studentsko-profesorske liste – suštinska razlika – da sučele mišljenja u debatnoj emisiji.

Naravno, stava sam da je prvonavedeni odavno razgovor sa svojom malenkošću učinio bespredmetnim, osim eventualno o mirnoj, bezuslovnoj predaji vlasti prilikom koje i posle koje nikome neće zafaliti dlaka s glave.

Naročito je problematično da se jednim okom zažmuri na to ko će sedeti sa druge strane i razgovoru da iluzorna šansa na RTS-u čiji su urednici u prethodne skoro dve godine imali i propustili priliku da pokušaju da se otmu kontroli režima.

Sada je kasno – ali hej, ostalo im je još par nedelja da dosegnu nivo poziva koji su nekada davno odabrali – što ne znači da se debatna emisija neće desiti neposredno pred izbornu tišinu, i da studentsko-profesorski pokret neće odlučiti da u ring pošalje nekoga nadarenog za razobličavanje osoba bez harizme i morala u poziciji moći.

Nadam se da neće, jer parapolitičkog „rijalitija“ nam je preko… glave, a i već smo videli besmislenost bilo kakvog „razgovora“ na televiziji N1.

Moj glavni utisak je, pak, bio strukturalne prirode: da li je novi vlasnik televizije N1 primio režimsku inicijativu pa zatim izvršio pritisak na uredništvo?

Metod je to koji je primenjen u NIN-u krajem 2023. godine, kada je pod prisilom organizovan intervju sa ustavokršiteljom na predsedničkoj funkciji, nakon čega su članovi redakcije i svi honorarni saradnici rešili da se evakuišu i stvore novi medij.

Međutim, firma koja je to omogućila više ne postoji i ekipa N1 sada nema gde da ode, osim na Jutjub, a u slučaju Putinove Rusije smo videli da je perspektiva takvog delovanja slobodnih medija krajnje neobećavajuća.

Elem, preporučujem ovogodišnju, Emijem nagrađenu epizodu „Saut Parka“ naslova „Sermon on the ‘Mount’“.

Humor je nezgodna civilizacijska tekovina za prepričavanje, pa ću samo reći da se idealna publika epizode nalazi među RTS-ovim urednicima.

Istina, da gledaju takve sadržaje ne bi ni bili tamo gde su.

* * *

Da li da se osvrnem na slučaj „I ja sam Ćacika“?

Osećaj je bio mučan, naročito kada sam video petnaestak mladih žena koje su upotrebljene kao scenografija na „hitnoj konferenciji za medije“.

Mislim da ih razumem, i da je njihovo stanje posledica predugačkosti celog ovog užasa.

Bile su u osnovnoj školi u vreme istorijskog pomirenja DS-a i SPS-a, u srednjoj 2012, potom u porodično-društvenim mikro-sredinama u kojima su dovršile odrastanje nisu bile izložene blagotvornosti „Drugog“.

Sada se prema njima moramo ophoditi kao prilikom „deprogramiranja“ i isceljivanja duša afričkih dečaka-vojnika kojima bi paramilitarne vođe tutnule AK-47 i govorile, „on ti je neprijatelj i nemaj milosti“.

Nežno i strpljivo, i trajaće godinama, možda do kraja njihovih života, a pri tome ne smemo da zapustimo ni staranje o svojoj traumatizovanosti.

Lične i grupne razmere i posledice naših groznih grešaka još uvek ne možemo da pojmimo, ali u ovom trenutku osećam obavezu da dam komentar na vrištanje o silovanjima i zlostavljanjima koja im prete ukoliko se, o horora, promeni vlast na izborima.

Šta mislite, da li su Musolinijevu beživotnu glavu izgazili „partiđani“ koji su ga uhapsili?

Da li radnici i intelektualci koji su još 1922. vrlo dobro znali ko je i šta bi mogao postati?

Da li su u Francuskoj ili u Holandiji 1944. šišanja po trgovima vršili oni koji su od početka bili članovi pokreta otpora, godinama izloženi pretnji mučenja i pogubljenja?

Gledali smo i norveškog „Maksa Manusa“, i danski „Flammen & Citronen“, i Ferhovenove „Soldaat van Oranje“ i „Zwartboek“…

Pravim, umornim borcima je na kraju dosta svega, a javna ponižavanja su dela grižom savesti opterećenih, u poslednjem trenutku iz sopstvene muke progledalih podržavalaca svrgnutog režima.

Nasilje je to koje se preduzima protiv palog idola, onog u kojeg se verovalo i koji ih je izneverio, te dokazivanje svoje primernosti nekom sledećem (u njihovim ograničenim umovima svet bez singularnog vođe ne postoji).

U paralelnom univerzumu u kojem bi se tako nešto moglo dešavati i ovde, bio bih na ulici i sprečavao neljudskost.

Bez brige, ubeđen sam da uopšte ne bih bio usamljeni čudak.