Kako uručiti otkaz radniku koji je prestao da se pojavljuje na poslu? – Ekonomija

Za to vreme, firme su prinuđene da plaćaju poreze i doprinose za nekoga ko već radi na drugom mestu. Stručnjaci su saglasni da se mora naći rešenje za ovu pravnu rupu, ali upozoravaju da bi odluka o uvođenju vanrednog otkaza bila opasna u državi koja boluje od slabih institucija, piše magazin Biznis i Finansije.

Radno zakonodavstvo u Srbiji često je potpuno opravdano meta kritika na račun prevelikih prava poslodavaca. Ipak, postoji bar jedna situacija u kojoj su svi saglasni da su oni – oštećena strana.

Naime, čak i kada poslodavac ima nesporno saznanje da se dojučerašnji zaposleni više nikada neće pojaviti na radnom mestu jer je, recimo, viđen kako preko puta ulice već vredno radi kod konkurencije, propisi mu vezuju ruke. Ne može ga jednostavno odjaviti i reći „doviđenja“. Zakon o radu diktira proceduru u kojoj poslodavac mora da prođe kroz dugačak lavirint koverata, preporučenih pošiljki i oglasnih tabli.

Neuručeno rešenje, oglasna tabla i čekanje: prvi čin

Kako za B&F objašnjava advokatica Dušica Jež Bojović, prvi korak u ovoj agoniji počinje tek kada radnik ne dođe na posao najmanje tri dana zaredom i ne dostavi nikakvo pisano obaveštenje niti potvrdu o bolovanju. Tada poslodavac mora da mu uputi pisano Upozorenje pred otkaz ugovora o radu. S obzirom na to da radnika nema u firmi da mu se papir uruči lično, pošiljka putuje poštom na njegovu zvaničnu kućnu adresu. I tu kreće prva faza igre zvane „uhvati me ako možeš“.
U praksi, odbegli radnici retko kada sa oduševljenjem sačekaju poštara da potpišu sopstveni otkaz. Kada se koverta vrati neuručena, poslodavac mora da sačeka da mu iz pošte stigne potvrda, pa tek onda to Upozorenje kači na oglasnu tablu firme. Po zakonu, tek po proteku roka od osam dana od dana kačenja na tablu, smatra se da je upozorenje uručeno.

Ali, drama se tu ne završava. Zakon predviđa da se zaposlenom mora ostaviti rok od najmanje osam dana da se izjasni o navodima iz tog upozorenja. Samo u ovoj prvoj, pripremnoj fazi, nepovratno ode više od 20 dragocenih dana.

Neuručeno rešenje, oglasna tabla i čekanje: drugi čin

Kada poslodavac konačno preživi prvu fazu i pomisli da je najgore prošlo, shvata da je to bio samo prvi čin ove administrativne komedije. Sledi druga faza: pisanje i uručivanje samog Rešenja o otkazu ugovora o radu.

Procedura u drugom činu je potpuno preslikana i podjednako spora. Rešenje se šalje na kućnu adresu, poštar ne pronalazi nikoga, pismo se vraća, pa sledi novo kačenje na oglasnu tablu i čekanje od osam dana da rešenje postane pravosnažno. Tek po isteku tog drugog osmodnevnog roka na oglasnoj tabli, rešenje o otkazu dobija pravnu snagu i stvara osnov da se radnik odjavi sa sistema Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO).

Međutim, za srpskog preduzetnika ni ovo nije kraj muke, jer u priču ulazi tehnologija, ili tačnije – njena ograničenja. Elektronski sistem CROSO dozvoljava odjave unazad za najviše tri dana. Kako je celokupna procedura sa oglasnom tablom trajala nedeljama, dan donošenja rešenja o otkazu leži daleko u prošlosti. Da bi rešio ovaj problem, poslodavac mora pismenim putem da se obrati Fondu PIO kako bi oni izvršili ručnu odjavu.

A tada na scenu stupa birokratska fantastika. Pojedini filijale PIO fonda, shodno svojim internim pravilima, u ovoj situaciji šalju dopis istom onom radniku koji mesec dana nije primio ni upozorenje, ni rešenje. Od njega se pismeno traži da se izjasni da li pristaje da bude odjavljen sa sistema CROSO.

Advokatica Dušica Jež Bojović ističe da nemaju sve filijale PIO fonda ovakvu praksu, ali da se u svom radu lično susretala sa ovakvim apsurdnim slučajevima. Rezultat je da odjava čoveka koji se odavno ne pojavljuje na poslu traje mesecima. Za sve to vreme, radnik se vodi kao zaposlen, a poslodavac ima zakonsku obavezu da za njega uredno obračunava i plaća poreze i doprinose na minimalnu zaradu.

Kulminacija se dešava kada odbegli radnik već uveliko radi kod novog gazde.

Sagovornica navodi primer kada je radnik napustio jedno radno mesto i samo dva dana kasnije zasnovao radni odnos u drugoj firmi. Prilikom prijave kod drugog poslodavca, u sistemu se pojavila takozvana „programska odjava“ sa starog posla. Ali, uprkos tome što je u sistemu savršeno jasno da čovek radi na novom mestu i da je tamo prijavljen, zakon i dalje ne dozvoljava prvobitnom poslodavcu da ga automatski odjavi. Umesto toga, i dalje je dužan da sprovede kompletnu, dugačku i komplikovanu proceduru slanja dopisa i kačenja na oglasnu tablu.

Vanredni otkaz kao mač sa dve oštrice

Pitanje koje se logično nameće jeste: kako je moguće da je sistem toliko nakrivo postavljen i zašto se ne uvede otkaz po kraćoj proceduri za ovakve slučajeve?
Mario Reljanović, predsednik Centra za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo, potvrđuje za B&F da ovaj problem postoji u praksi i da su pojedini poslodavci čak želeli da tuže takve radnike za naknadu štete. Međutim, od tužbi se odustajalo jer bi to bio previše komplikovan sudski postupak sa izuzetno neizvesnim ishodom – kako tačno izmeriti i na sudu dokazati kakvu je štetu radnik prouzrokovao time što se jednostavno nije pojavio na poslu?
Reljanović objašnjava da za ovakvo ponašanje radnika najčešće postoje dva razloga: ili su revoltirani dotadašnjim postupcima poslodavca pa mu se na ovaj način svesno „svete“, ili su jednostavno neznalice i nemarni. Mnogi od njih naivno veruju da prijavom na novom poslu, stara prijava automatski prestaje sama od sebe.
Ipak, razlog zašto u našem Zakonu o radu ne postoji takozvani „vanredni otkaz“ – mehanizam koji bi po hitnom postupku rešavao ove situacije – leži u gorkom istorijskom iskustvu i slabim institucijama.

Vanredni otkaz jeste poznat institut u mnogim evropskim pravnim sistemima i služi upravo za situacije kada je nastavak rada nemoguć (na primer, zbog krivičnog dela, nasilja na poslu ili kada radni odnos faktički više ne postoji). Međutim, u zemljama sa slabim nadzornim mehanizmima, on postaje opasno oružje u rukama nesavesnih poslodavaca.

U Hrvatskoj masovno završili na sudu

Reljanović navodi slikovit primer iz susedne Hrvatske. Nakon što je tamo uveden vanredni otkaz, ogroman broj takvih slučajeva završio je na sudu. Izuzetno visok udeo tih sporova okončan je presudama u korist radnika, jer su nesavesni poslodavci masovno zloupotrebljavali vanredni otkaz kako bi se po skraćenom postupku obračunavali sa nepodobnim zaposlenima, sindikalnim liderima i članovima radničkih saveta.

Upravo zbog toga, ekipa stručnjaka koja je u okviru Centra za dostojanstven rad pisala alternativni model Zakona o radu, a među kojima je bio i Reljanović, nije predložila uvođenje vanrednog otkaza, procenivši da on nosi prevelike rizike od zloupotrebe u srpskim okolnostima.

Bilo kako bilo, rešenje za ovu pravnu prazninu mora se pronaći. Sagovornici su saglasni da bi zakonodavac morao hitno da interveniše. Advokatica Jež Bojović smatra da se sistem odjave mora drastično pojednostaviti, bar u jasnim situacijama kada je radnik već zasnovao radni odnos kod novog poslodavca.

Mario Reljanović predlaže uvođenje dve konkretne novine: uspostavljanje posebnog prekršaja u zakonu za zaposlenog koji samovoljno napusti poslodavca bez zakonitog okončanja radnog odnosa, kao i uvođenje opcije „uslovne odjave“ pred sistemom CROSO. Na taj način, poslodavac bi mogao odmah da prekine plaćanje obaveza za nepostojećeg radnika, dok se formalno-pravna procedura ne sprovede do kraja.

Do tada, poslodavcima u Srbiji ne preostaje ništa drugo nego da kupuju podebele zalihe papira za štampač, redovno proveravaju oglasne table i nadaju se da njihovi zaposleni neće preko noći odlučiti da postanu – nevidljivi, zaključuje Biznis i Finansije.