“Najbrže rastuća ekonomija” koja deli jednokratnu pomoć: Pismo jednog penzionera – Lični stavovi

Poštovani predsedniče Republike Srbije Aleksandre Vučiću,

Dugujem Vam iskrenu zahvalnost što ste, pismenim obraćanjem penzionerima, pa i mojoj malenkosti, ponovo afirmisali genijalnu misao francuskog generala i državnika Šarla de Gola (1890-1970): „Politika je suviše ozbiljna stvar da bi bila prepuštena političarima“.

Naime, umesto da budete „listopadni“ političar, kao u svim demokratskim društvima, Vi sa Vašim političkim istomišljenikom Dačićem („dvojac bez kormilara“), duže od tri decenije imate politička rešenja za većinu problema koji bez vas ne bi ni postojali. Pri tome, zaboravili ste staru istinu – političar po profesiji jeste čovek bez profesije.

U ovom „teatru apsurda“, koji traje skoro četiri decenije, Vi, kao čovek bez profesije, kao političar-pripravnik dobili ste luksuzan stan od države, a sada živite u vili, nosite skupa odela i pijete dobra vina.

Elem, Vi, kao čovek bez profesije, u pretencioznom pismu protkanom neistinama i poluistinama, delite savete i objašnjenja penzionerima koji su pošteno radili četrdeset godina, a sada većina njih živi na granici egzistencije, odnosno preživljavanja.

Šta ostane penzioneru sa prosečnom penzijom od 56.822 dinara posle plaćanja komunalnih usluga, higijene, lekova i (nekvalitetne) hrane?

Ukoliko je tačno da je „Srbija danas najbrže rastuća ekonomija u Evropi“, zašto se pred izbore „dobija značajna jednokratna pomoć države“?

U uređenim, razvojnim i prosperitetnim društvima ne navodi se „redovna isplata penzija“ kao uspeh vlasti, već kao podrazumevajuća stvarnost o kojoj se ne priča, kao što posle četvrtka dolazi petak.

Ukoliko je „zdravstvo besplatno“, kako tvrde Vaši najbliži koalicioni partneri, zašto će penzioneri i dalje plaćati doplatu od 10 do 50 odsto vrednosti leka? Da li će penzioneru, suštinski, biti lakše ukoliko umesto, npr., sadašnjih 12 hiljada dinara na mesečnom nivou plaća za lekove 4 hiljade dinara? To je 48.000 dinara godišnje, skoro kao jedna prosečna penzija.

Suštinsko pitanje je zašto se lekovi uopšte plaćaju? Činjenica je da je Vaš neoliberalni kapitalizam, koji zagovarate, sa svojim hibridima, doneo u Srbiju besplatno zdravstvo i skupo lečenje. Ili, kako Vi obično kažete: „Besplatan sir je uvek u mišolovci“.

Tokom Vaše vladavine proširio se jaz između onoga što političari govore i onoga što se dešava u stvarnosti, tako da je zacementirana stara istina – nije čovek ono što misli i govori, već ono što čini.

U Vašem pismu pišete da je „borba za bolji život (penzionera) bila, jeste i biće Vaš prioritet“. Sećam se i Vaše izjave da su „penzioneri stubovi društva“. Ukoliko je to tako, zašto Vaša kompaktna i disciplinovana većina u Narodnoj skupštini, koja glasa na zvonce, nije podržala predloge i zakonska rešenja opozicije koja bi podigla kvalitet života penzionera?

Lično sam predložio novu zdravstvenu politiku Republike Srbije sa oko dvesta konkretnih rešenja, napisao novi Zakon o lekarima koji bi, između ostalog, postepeno ublažio nepoverenje između lekara i pacijenata koje razara zdravstveni sistem, predložio formiranje i organizaciju nove zdravstvene ustanove – banjsko-klimatsko lečilište, koje bi primarno radilo na promociji zdravlja i prevenciji nezaraznih bolesti itd.

Svi predlozi, koji su u epicentru imali rešenja, pre svega, problema starije populacije, odbijeni su bez obrazloženja. Da li je to saradnja za koju se (zvanično) zalažete?

Očito da je Vaše samoviđenje problema, uz prateći samozaslepljujući trijumfalizam i mesijansku ideologiju problematične prakse, rezultiralo brojnim samoodbranama i floskulama.

U Vašem pismu govorite o „izazovima“ i „krizama“ koje jedna drugu sustižu. Međutim, u našoj drami življenja poslednjih decenija, afera aferu sustiže i potire, tragedija tragediju, nesreća nesreću, korupcija korupciju. Da bi se neki problemi ili pojave rešili, morate ih nazvati pravim imenima, za početak.

Ono što mene posebno zabrinjava, a toga nema u Vašem pismu, jeste dalja rasprodaja naših prirodnih (neobnovljivih) resursa, neosporan neokolonijalni status Srbije i duboka antisrpska politika, pogotovo na Kosovu: naše (flaširane) lekovite vode kupujemo od multinacionalnih kompanija, našu (vojvođansku) naftu kupujemo od Rusa, naš bakar i zlato kupujemo od Kineza, naše poljoprivredne proizvode kupujemo od Arapa, naš cement, kao strateški materijal, kupujemo od stranih kompanija, naš Aerodrom „Nikola Tesla“ prodali smo Francuzima itd.

Gotovo sve što vredi, što bi garantovalo sigurnu budućnost deci naše dece, mi smo prodali strancima ili nam je oteto na Kosovu. Ostaje dilema: šta je sledeće?

Poštovani predsedniče Republike,

U svom pismu ističete da „greške nosite na svojoj duši kao lekciju“. Da li ste nekada čuli da postoji politička, moralna i krivična odgovornost? Da li je normalno da predsednik svih građana Srbije kaže: „S jedne strane mi, s druge strane svi“?

Politika nije samo pitanje moći i dominacije, već iskreni napor i borba za javno dobro i ravnopravnost svih građana.

Prihvatam žar političke retorike, ali predsednik Republike ne sme sebi da dozvoli svrstavanje tokom izbornog procesa uz jednu partiju (čitaj: SNS), ma koliko ona bila brojnija i Vama draža, a protiv drugih grupa građana ili partija.

Problem vidim u činjenici da kao predsednik Republike, koji personifikuje državu, tokom predizborne kampanje izlazite sa političkim stavovima koji su navijački, pristrasni, isključivi, pa i netačni.

Umesto da iskoristite fundamentalnu energiju moći, znanja, značaja i političkog uticaja kao umiritelj, pomiritelj, promoter empatije i tolerancije, graditelj pravog sistema vrednosti, da se poštujemo i kada se razlikujemo, Vi dodatno pojačavate (proklete) deobe kao usud života našeg srpskog naroda – „mi i vi“, a između nas nepremostivi jaz.

Zašto tako lako zaboravljamo misao velikog Slobodana Jovanovića: „Dobro je samo ono jedinstvo koje ne isključuje raznovrsnost“?

Uz prepoznatljiva opšta mesta, u Vašem pismu imputirate opoziciji stav da su glasači koji prodaju glas „pohlepni“. Ne, naš narod nije pohlepan, ali su mnogi siromašni, ucenjeni, kupljeni, ućutkani i obespravljeni.

Istorija govori i da smo vrlo trpeljiv narod. Do izvesne granice, kako bi rekao Miloš Obrenović.

I u ovom pismu puca praznina, izostanak pravih sadržaja i smisla, praznoslovlje, koloplet političkih marifetluka i manipulativna zamena teza.

Govorite o bezimenim ljudima koji su „opustošili ovu zemlju da bi napunili svoje džepove“. Direktno Vas pitam: da li je neko od 2012. godine pravosnažno osuđen za punjenje svojih džepova?

Ne smemo da zaboravimo da je 2012. godine Srpska napredna stranka došla i učvrstila se na vlasti, pre svega, „najžešćom borbom protiv korupcije“, personifikovane i u liku (uspešnog) privrednika Miroslava Miškovića.

Ta „najžešća borba“, pred Međunarodnim arbitražnim tribunalom u Vašingtonu, koštala je Srbiju (čitaj: građane) 32,7 miliona evra.

U uređenim i demokratskim društvima, i za mnogo manje izgubljenog (narodnog) novca, odgovorni političari svojevoljno silaze s vlasti.

Po indeksu percepcije korupcije Srbija je pozicionirana na 116. mestu (najgora u regionu!) od 182 praćene zemlje u svetu. Koliko se sećam, 2018. godine bili smo na 87. mestu.

Sunovrat se dešava tokom Vašeg mandata, a Vi pišete o tuđim „džepovima“, verovatno misleći na „žute lopove“ koji su „opustošili ovu zemlju“, kako Vi i Vaši trbuhozborci, propagandisti i jurišnici govorite i pišete.

I u konačnici, Vaše poštansko hirotonisanje u mesiju i velikog Srbina („Aco Srbine“) predstavlja, uz potpunu moralnu i političku neodgovornost, ogoljenu borbu za rejting, neuspešan pokušaj anesteziranja i debilizovanja sopstvenog naroda.

Šta drugo reći za ovu patetičnu i dodvoravajuću rečenicu upućenu penzionerima: „Vi ste naš ponos i naša inspiracija, graditelji i čuvari naše sadašnjice, riznica mudrosti, svedoci i učesnici u radostima i tugama naše nacije, njenih borbi i pobeda“.

Do sada mi nije bilo poznato da penzioneri mogu biti „graditelji i čuvari sadašnjice“ – morate priznati da se radi o malo precenjenoj ideji.

U zdravorazumskim i obrazovanim društvima, sa kreativnom, kritičkom i proaktivnom elitom, posle ovog i ovakvog pisma očekivalo bi se samoosvešćivanje i preumljenje penzionera, pa i onih brojnih koji glasno izjavljuju da im „Vučić daje penziju“.

U našoj zemlji to je malo verovatno i Vi zato stalno igrate na tu kartu.

Poštovani predsedniče Republike,

Molim Vas da napokon prekinete Vašu „borbu za dobrobit penzionera“ i da to ne bude dalje Vaš „prioritet“, kako tvrdite u pismu penzionerima.

Kada ste došli na vlast 2012. godine, prosečna penzija bila je oko 60,5 odsto prosečne plate u Srbiji, a 2025. godine ona iznosi samo 47 odsto, skoro 14 procentnih poena manje.

Molim Vas, nemojte više da nam pomažete, biće nam bolje.

Vaše opredeljenje i naum da se „nikada nećete umoriti, posustati i odustati“ sačuvajte za Vaše profesionalno dokazivanje u oblasti prava ili košarke.

Ukoliko Vam nešto znači, želim Vam sve najbolje u tim sferama delovanja i samodokazivanja.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji, narodni poslanik stranke Srbija centar (SRCE)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa