Sandra Malić i Stanko Crnobrnja o izložbi „Beskonačna svetlost“: „Dvoje ostaje dvoje, ali iz njihovog susreta nastaje nešto treće što nijedno od njih samo ne bi moglo da napravi“ – Kultura

Izložba oko 60 fotografija posebna je po dvojnom autorstvu, jer je svaka od njih nastala spajanjem dve pojedinačne fotografije, odnosno kroz svojevrsni dijalog autora.

Sandra Malić i Stanko Crnobrnja kroz ovaj projekat stvaraju potpuno unikatne radove, o čemu će više govoriti na vođenju kroz izložbu u subotu, 19. septembra u 13 časova, a do tada su nam odgovorili na nekoliko pitanja o samom procesu.

„Beskonačna svetlost“ nastaje iz dijaloga dvoje autora, ali kako taj dijalog izgleda u praksi? Postoji li trenutak u kojem jedno od vas mora da odustane od sopstvene ideje da bi nastalo zajedničko delo?

– Priča ide ovako – dvoje ljudi koji žive zajedno i vole se počinju da stvaraju zajedno. Njihov umetnički rad nastaje iz dva pogleda koji se ne takmiče jedan sa drugim, već se dopunjuju. Dve fotografije postaju jedna. Dva pogleda postaju jedno delo. Svaka fotografija nosi svoj trenutak, svoj prostor, svoju svetlost. Kada se spoje, nastaje nova stvarnost, nešto što nije moguće pronaći ni u jednoj od njih pojedinačno.

Njihova umetnost nije samo zajednički potpis. Ona je vizuelni trag njihovog zajedništva. Stvaraju u ljubavi, a ljubav postaje kreativna energija. Između njih nastaje prostor u kojem se pojedinačno pretvara u zajedničko, a zajedničko u nešto novo. Iz tog principa nastaje njihov Duo Art.

Vaši radovi polaze od dve fotografije, dva trenutka i dva pogleda, a završavaju kao jedno delo. Koliko vam je važno da se u konačnoj slici više ne može prepoznati šta pripada Sandri, a šta Stanku?

– Naša „Beskonačna svetlost“ nije samo svetlost koja se vidi. To je svetlost koja nastaje između dvoje ljudi. Svetlost prirode koju smo pronašli. Svetlost zajedničkog života. Svetlost pogleda. Svetlost koja se odbija od ogledala i vraća posmatraču. Svetlost koja se, poput Dunava, neprekidno kreće.

Zato naše dve fotografije spojene u jednu jesu mnogo više od umetničke tehnike ili igre pogađanja ko je tu šta doprineo. Spajanjem u postfotografsko delo one postaju metafora našeg odnosa: dvoje ostaje dvoje, ali iz njihovog susreta nastaje nešto treće što nijedno od njih samo ne bi moglo da napravi.

Stanko je proces nastanka ovih radova opisao kao post-fotografiju. Gde za vas prestaje fotografija kao beleženje stvarnosti, a počinje stvaranje neke nove stvarnosti?

– Naša umetnost nije nastala iz ideje: „Hajde da napravimo nešto o prirodi.“ Mi smo otišli da živimo u njoj. Gledali smo Dunav iz dana u dan. Živeli smo sa promenama svetlosti, vremena, godišnjih doba. I onda je taj pogled počeo da se pretvara u umetnost. Koja više nema uporište u realnoj slici već upravo u svelosti i svim njenim beskonačnim pojavnim oblicima.

Beskonačna svetlost nije beskonačna zato što svetlost traje zauvek, nego zato što se prenosi. Od prirode — nama. Od nas — jedno drugome. Od nas dvoje — umetnosti. Od umetnosti — publici. I onda posetilac ode sa izložbe noseći u sebi nešto što je prethodno bilo samo naše. A to je za nas prava umetnost. Nezavisno od toga kako se ona naziva.

Čedomir Vasić je vaše radove nazvao i „slikama ljubavi“. Budući da ste partneri i u životu i u umetnosti, koliko je teško razdvojiti intimni odnos od umetničkog – i da li uopšte želite da ih razdvajate?

– Mi smo uvereni da je umetnost koju stvaramo – lekovita. Ako smo doživljajem, bojom, svetlošću i oblikom uspeli da prenesemo makar deo naše svetlosti onima koji posmatraju, onda smo podelili nešto što se deljenjem ne umanjuje — već umnožava. To je ono što nas raduje. Jer svetlost koju zadržimo ostaje samo naša. Svetlost koju podelimo — postaje zajednička.

Tu se naša umetnost i naš život potpuno susreću. Dunav nam svakoga dana pokazuje istu lekciju: tok ne osiromašuje reku. Upravo zato što neprekidno daje i prima, on ostaje živ. Možda je i sa umetnošću tako. Dati. Primiti. Odraziti. Umnožiti. Nastaviti tok.

Sandra je rekla da svetlost u ovoj izložbi „ne dolazi spolja, već se rađa iznutra“. Živimo, međutim, u vremenu koje deluje prilično mračno i opterećeno. Da li je „Beskonačna svetlost“ i vaš odgovor na trenutak u kojem živimo?

– U vreme pandemije koronavirusa, kada su gradovi postajali prostori neizvesnosti, mi smo otišli da živimo u prirodi — i sa prirodom. Daleko od urbanog života, pronašli smo ono što nam je tada bilo najpotrebnije: prostor, tišinu, vazduh, svetlost i mogućnost da ponovo uspostavimo neposredan odnos sa svetom oko sebe. Živimo na litici, više od pedeset metara iznad nivoa reke, sa fantastičnim pogledom na njen moćni tok.

Ali taj pogled postaje nešto mnogo veće. On postaje okvir života. Dunav teče neprekidno. Njegov tok postaje naša svakodnevna slika, ritam i neprestani šapat. Dok gledamo reku, vreme postaje vidljivo. Sve protiče, a ipak mnogo toga ostaje. Svetlost se menja, voda se menja, nebo se menja, pogled se menja — i upravo iz te neprekidne promene nastaje naša umetnost.

Kažete da se značenje dela dovršava tek u susretu sa posmatračem. Da li vas je tokom trajanja izložbe neko čitanje publike već iznenadilo – da li su ljudi u vašim radovima videli nešto što vi sami niste nameravali?

– Naša namera jeste upravo u tome da svakom posetiocu omogućimo da našu umetnost doživi sasvim lično, bez uputstva o tome ‘šta su umetnci hteli da kažu’. Ipak, svaka izložena slika ima Sandrinom rukom ispisanu legendu koja ukazuje na to šta nas je vodilo ka toj slici. I taj naš postupak jedan posetilac izložbe ovako je kometarisao: ‘Radovi intrigiraju sami za sebe, ali nazivi unose element metafizičke poetike tako da pojačavaju efekat slike.’ Mi, u naša vizuelna rešenja, unosimo mnoštvo elemenata za koje znamo da deluju lekovito. A to su nam potvrdili utisci više posetilaca naše izložbe koji, u jednoj rečenici, glase ovako: „Ljudi dolaze i izlaze kao novi iz banje.“

Oboje dolazite iz različitih umetničkih iskustava – Sandra iz skulpture, dizajna i multimedije, Stanko iz filma, televizije i fotografije. Šta je jedno od vas promenilo u načinu na koji ono drugo gleda sliku?

– Sandra skulptorskim i dizajnerskim osećajem unosi sjaj kombinacije elemenata u prostoru. Stanko unosi kombinacije boja koje nosi još iz detinstva proživljenog u bojama prebogatoj Indiji, dodatno pojačane sjajem elektronskog osvetljenja.