Predsednik nije ispratio svog heroja – Društvo

Uz kolone poštovalaca lika i dela generala, i gotovo ceo državni vrh, ispraćen je Mladić na evidentno državnoj sahrani. Ispratila ga je svojski i SPC, a opelo je držao glavom i bradom patrijarh srpski Porfirije.

Kazao je Porfirije da će “njegovo ime ostati duboko utkano u pamćenje i molitve najvećeg dela srpskog pravoslavnog naroda”, i pravdao se kako je general “hrišćanin, koji se poslednjih godina ispovedao i pričešćivao”, i koji se na kraju “upokojio držeći krst hristoliki na svojim grudima”.

Naravno, ovakav pristup zvaničnog Beograda smrti osuđenog zločinca protiv čovečnosti, koji je jasna rehabilitacija politike devedesetih, u vreme kada je Srbija na pristupnom putu ka Evropskoj uniji, nije se baš svidela ni evropskoj javnosti, a ni institucijama i njihovim zvaničnicima.

Regionalni i svetski mediji pisali su o sahrani Mladića.

Čak je i komesarka za proširenje EU Marta Kos odložila najavljen dolazak u Srbiju zbog “veličanja i uzdizanja” ratnog zločinca.

A na groblju, ne večni počinak Mladića su ispratili ministri srpske vlade, visoki funkcioneri komšijskih zemalja, poput Milorada Dodika, čak i sin predsednika, Danilo Vučić….samo njega nije bilo.

Aleksandar Vučić nije došao na sahranu nekada svog heroja, generala Mladića, zbog, kako je objasnio, obaveza koje su ugovorene pre četitri meseca, konkretno posete predsednika Uzbekistana Šavkata Mirzijojeva.

Dodao je da je razgovarao sa porodicom Mladić, te da je dao sve od sebe da se država postavi “na dostojanstven, ozbiljan i odgovoran način”.

Za druge komentare oko Mladićeve sahrane, ovih dana, kao da je u zemlju propao.

Po hiljaditi put Vučić je upotrebio najuspešniji postulat svoje spoljne politike: neka ti zadnjica pokriva sve ponuđene stolice, pa niko neće moći da te optuži da si bio na nečijoj strani.

Šta sve jedan pošten lider mora da trpi i čega sve mora da se odrekne, da bi sačuvao vlast i dokazao, makar formalno, da Srbiju vodi ka Evropi, a ne prema prošlosti, punoj nepriznatih grešaka.

Kako je Vučić mogao da se pojavi na grobu svog heroja iz devedesetih, kada cela Evropa ne skida oči sa njega i stalno traži garancije da vlast u Srbiji prihvata demokratske vrednosti Unije, koje priliče 21. veku.

Kao da će to što se nije pojavio značiti nešto, čak i toj Evropi.

Kao da nam je svima pamćenje toliko kratko da se ne sećamo vremena kada je, još mlađan, preimenovao Bulevar Zorana Đinđića u Bulevar Ratka Mladića i prelepljivao table sa nazivima ulica.

Kao da smo svi zaboravili da je ta radikalska gomila, koja je i sada na vlasti, i tada učestvovala u proizvodnji tih ratova, slala naše mlade da ginu protiv onih koji govore skoro istim jezikom, i da je odgovorna za sva ubijanja, proterivanja sa zgarišta i kolone izbeglica.

Da se razumemo, svako je u tim ratovima, kao i u svim drugim, imao nekog svog Mladića.

Ali se zrelost neke vlasti ogleda u tome da može da prizna i osudi kukolj u svom žitu, pa tek onda da očekuje da i drugi osude svoje zločince i sete se i srpskih žrtava.

To je polazna tačka, ako hoćemo da raskrstimo sa mračnom prošlošću i okrenemo se malo sadašnjosti, i ako je ikako moguće, nekoj čovečnijoj budućnosti.