Pravda za mog rođaka Slobodana Miloševića – Lični stavovi

Elem, taj moj rođak je sahranjen u tajnosti, iza kuće, kao loker u dvorištu. Bez državnih počasti. Bez počasne garde. Bez uniformi. Bez zastava. Bez velikog oproštaja. Bez istorijskog spektakla.

I šta god ko mislio o njemu – uključujući i mene, koji sam o njemu mislio ono što je 2000. godine mislila većina građana Srbije – gledajući danas ovu sahranu Ratka Mladića, počinjem da se pitam nije li moj rođak ipak nekako nepravedno prošao. Moj rođak se, recimo, nije skrivao po vojvođanskim selima kao begunac. Uhapsila ga je država. Kao državnika. Odveden je u Hag i tamo mu je suđeno.

I tu moramo biti pravno precizni.

Ratko Mladić je pravosnažno osuđen na doživotni zatvor. Za genocid u Srebrenici, progon, istrebljenje, ubistvo, deportaciju i prisilno premeštanje, kao i za ubistvo, terorisanje civila, protivpravne napade na civile i uzimanje talaca.

Slobodan Milošević nije osuđen. Postupak protiv njega nije završen presudom – umro je tokom suđenja. Ali je protiv njega vođen postupak koji je obuhvatao Kosovo, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, sa 66 tačaka optužnice. Pretresno veće je 2004. godine ocenilo da postoji dovoljno dokaza da se po tim tačkama nastavi postupak, ali je izričito naglašeno da to nije značilo da bi Milošević na kraju bio osuđen. Suđenje je formalno okončano nakon njegove smrti, bez presude.

Dakle, kao advokat ne mogu da kažem da je moj rođak osuđen za ono za šta nije osuđen. Ali kao rođak mogu da kažem nešto drugo.

Ako ćemo već da merimo veličinu sahrane prema veličini istorijske uloge, onda je moj rođak, čini mi se, ozbiljno oštećen. Jer moj rođak je, ako već pravimo takmičenje u istorijskom zlu, bio veće zlo od nekoliko generala Vojske Republike Srpske koja je ukaljala obraz uniforme koju je nosila.

Moj rođak je bio predsednik. Ratko Mladić je bio general. Jedan je vodio politiku, drugi vojsku. I sada ovaj drugi dobija ono što moj rođak nije dobio. Muziku. Uniforme. Zastave. Počasne straže. Hiljade ljudi. Direktne prenose. Slike kovčega. Političare. Patrijarha.

Meni, priznajem, smeta i što mu opelo služi patrijarh. Taj patrijarh je, naime, i moj patrijarh.

Ali ne bih mnogo o tome. Više me zanima ono što radimo mi. Jer mrtvom čoveku možeš da se pomoliš. Ali od mrtvog čoveka ne moraš da praviš junaka. A mi smo, izgleda, dobri upravo za to. Da dok je čovek živ znamo kakav je, da mu pričamo iza leđa, da ga se odričemo kada padne, da ga se stidimo kada nam više nije potreban.

A onda, kada umre – spektakl. Kao da smrt pere biografiju. Kao da kovčeg može da poništi presudu. Kao da zastava preko kovčega može da prekrije ono što se događalo dok je čovek bio živ.

Zato, iskreno, sve više mislim da je moj rođak nepravedno prošao. Možda je trebalo da ga sahranimo drugačije. Ako već Ratko Mladić, pravosnažno osuđen za genocid u Srebrenici i druge najteže ratne zločine, može da dobije ovakav poslednji ispraćaj, onda je moj rođak, po toj novoj logici, zaslužio najmanje mauzolej.

Po mogućnosti ruski.

Da budemo dosledni.

Pravda za rođaka.

Autor je advokat

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.