Dani mrcvarenja – Marko Šelić Marčelo

Danas je, na primer, dobar dan: petak je, u Novom Sadu zakazan je pakao – ali je potom otkazan. To se računa u odlične vesti, naterani smo da se radujemo stvarima kao što su „niko neće biti polomljen na ulicama“. Tračak razuma u glavi jednog nesoja prima se kao nebesko znamenje u očima pračoveka. Teška srca, dirigent stvarnosti još jednom se manuo svoje namere odlaska u grad zavijen u crno, da sere po nesreći. Da se ruga patnji. Da poruči kako preko mrtvih za koje niko ne odgovara, preko izglavljenih vilica i gaženja kolima (za koja učinioci umalo orden ne dobiše), preko masovnog pendrečenja na koja se somalijerski cerio u realnom vremenu i direktnom prenosu, idemo u svetlu budućnost, pod nove strehe istih neimara.

Sav taj bol nije važan, važan je On. On je sav naš On. Koliko strašno mora biti ono što su mu dojavili kao bezbednosnu procenu kad je mnogo čak i za njega, koji bi momentalno kolabirao ako bi mu se dva grama morala hirurški nakalemila? No eto, nekako se dogodilo da odustane od makar jednog šikaniranja sviju, i to je skoro pa praznik. Na to je ova jadna zemlja spala. Pojavio se čak i ozbiljan simptom čovekolikosti: kao i većina ljudi koji ne znaju šta će sa sobom, najavio je podkast. Prošli put kad je imao krizu postojanja, najavio je knjigu. U Srbiji, pisanje i voditeljstvo ne tretiraju se kao profesije, nego kao nešto poput prdenja: svako može, samo ako mu nije glupo. Nećemo valjda o tome u zemlji toliko demokratičnoj u davanju šansi da je jedan pečenjar mogao da vodi EPS, sve dok nije uzeo da loži blato. I onda, kao, kako si?

Dani pre ovog pak nisu bili dobri. Dobili smo potvrdu da država špija građane, što ima samo u diktaturama. Na to je uzgajivač uličarstva izjavio da samo cmizdravci kukaju na tako nešto, a on ne. Petrov od Ustavnog suda ide još dalje: ko nema šta da krije, kaže, tome nije problem što mu se protivzakonito kopa po telefonu. Tvrdnja istog kalibra kao niko ne bi nosio odeću da ne misli da mu je mali, svako ko nije vlasnik mračnih tajni pravi providnu kuću od stakla, samo manijaci ne žele kamere u veceima. ALI: hajde da damo sedam, osam miliona evra nekoj ušemljenoj firmi da za izbore, umesto paravana koje su po preporukama ODIHR-a, napravi kabine – dakle, male zatvorene prostore. Jedina intima koja se važi je da niko ne vidi za koga glasaš i koje mutljavine pritom izvodiš.

Uzgred, lik dodaje: ako je sajber-špijunaže bilo, i to softverom koji ne može kupiti pojedinac no samo države – ne znamo koja država je prisluškivala naše građane. I vaistinu, da nismo izdajnici, osumnjičili bismo Azerbejdžan, ali nama antiSrbima prvo i jedino pada na pamet da to radi domaći režim. To što se, dok pišem ovaj tekst, pitam da li mi neki službaš broji kafe rezultat je moje paranoje, nikako nije izazvano time što nas slikaju po aerodromima za naslovnu Informera, a ne kažu ni „ptičicaa“ da bolje ispoziramo. Nisi kriminalac, ne radiš ništa protivzakonito, a moraš da razmišljaš ko te prati. I onda, kao, kako si?

Pa sahrana generala osuđenog za ratne i zločine protiv čovečnosti, situacija koja autuje besramlje radikalštine i nepopravljivost tog soja. Pa one scene iz Užica. Pa direktor Jovine gimnazije. Pa oće izbori – neće izbori. Pa hoće li ugasiti ovo malo medija, hoćemo li ostati bez posla. Dobar dan je svaki samo malo ne-takav, minimalno mirniji, a i tada te sve stigne kad legneš. Jer ležemo na nemir. Jer znamo kuda ovo vodi, i znamo da se ti dani bliže. I to traje tako dugo da se prešla ona granica straha koji spaljuje život, ono odbijanje da se prihvati, ona slepa „možda izbegnemo“ nada. Protrčalo se kroz tu traku maratona, a s druge strane postoji samo jedan odgovor na kako si: tako sam da ajde već jednom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.