AI, predsednik koji voli borilačke sportove i kroksice: Ovo je film koji je pre 20 godina predvideo budućnost – Kultura

Film je tada delovao preterano, apsurdno i pomalo tupavo, upravo onako kako je i zamišljeno.

Danas, međutim, neke njegove scene izgledaju neprijatno poznato.

Iako se radnja filma „Idiocracy“ odvija 500 godina u budućnosti, film je tokom poslednjih godina dobio gotovo proročanski status. Neke stvari koje su 2006. izgledale kao čista satira danas više ne deluju toliko neverovatno.

Jedan od primera je predsednik koji voli da organizuje borbe. U filmu predsednik Sjedinjenih Američkih Država aktivno učestvuje u popularizaciji borbi i spektakla, dok je Donald Tramp poslednjih godina otvoreno pokazivao interesovanje za UFC i borilačke događaje. Njegova bliskost sa predsednikom UFC-a Danom Vajtom dodatno je učinila ovu paralelu gotovo nemogućom za ignorisanje.

Tu je i izgled institucija. U „Idiocracy“ policija nije baš oličenje profesionalnosti, državne institucije funkcionišu haotično, a članovi administracije pojavljuju se uz sponzorske poruke.

U jednoj od scena čak i član vlade predstavlja svoju funkciju uz reklamu kompanije.

„Ja sam državni sekretar. Sponzoriše me Carlos Jr.“

Zvuči kao preterivanje scenarista iz 2006. godine. Međutim, 2026. više nije toliko nezamislivo da visoki državni zvaničnici imaju sopstvene medijske formate, rijaliti emisije ili poslovne veze sa kompanijama čije interese njihovo ministarstvo reguliše.

A tu su i detalji koji deluju gotovo banalno, ali su upravo zbog toga zanimljivi. U filmu je svet sve zapušteniji, pejzaži su prašnjavi i degradirani, dok su neke od scena iz savremenog Vašingtona poslednjih godina proizvele slične asocijacije – od promena u izgledu čuvenog Ružičnjaka Bele kuće do uklanjanja drveća u Kenedi centru.

Čak su i Crocs papuče dobile svoj mali trenutak proročanstva.

Kada su se pojavile početkom dvehiljaditih, mnogima su izgledale toliko ružno i apsurdno da su postale predmet šala. U „Idiocracyju“ one su deo sasvim normalne svakodnevice. Dve decenije kasnije, Crocs su postale masovno popularne i više definitivno nisu samo modna šala.

Ali postoji jedan deo filma koji je danas mnogo važniji od svih ovih paralela.

Veštačka inteligencija.

U „Idiocracyju“ računari praktično preuzimaju deo odlučivanja i automatizacije, a posledice su katastrofalne: kompanije počinju da otpuštaju ljude, dok mašine preuzimaju poslove.

Dve decenije kasnije, upravo je pitanje šta će se dogoditi kada veštačka inteligencija počne da zamenjuje ljudski rad postalo jedno od najvećih pitanja savremenog društva. Prema jednom istraživanju citiranom u ovom povodu, 53 odsto ispitanih Amerikanaca reklo je da strahuje da bi AI mogao da im preuzme posao. Bil Gejts je takođe upozoravao da bi zbog razvoja veštačke inteligencije pojedina zanimanja mogla zauvek nestati.

A problem više nije samo u tome što bi AI mogao da nam uzme posao.

Šta ako počne da radi posao umesto nas?

To se već vidi čak i u procesu zapošljavanja. Kandidati koriste veštačku inteligenciju tokom onlajn razgovora za posao kako bi im pomogla da odgovore na pitanja u realnom vremenu. Kompanije zbog toga pokušavaju da pronađu načine da utvrde da li kandidat zaista sam odgovara ili samo kopira odgovore četbota.

Drugim rečima, u svetu u kojem tehnologija može da nam pomogne da napišemo mejl, sastavimo biografiju, rešimo problem ili odgovorimo na pitanje, polako dolazimo i do paradoksalne situacije u kojoj ljudi moraju da dokazuju da zaista umeju da misle bez pomoći mašine.

„Idiocracy“ nije samo predvideo svet u kojem tehnologija preuzima deo ljudskog rada. Film govori i o društvu koje postaje sve manje sposobno da razmišlja samostalno i sve spremnije da prihvati najjednostavnije moguće odgovore.

Naravno, ne znači da je „Idiocracy“ zaista predvideo budućnost. Mnogo toga u filmu i dalje je čista satira, a neke sličnosti možemo pronaći tek kada ih tražimo. Ali upravo je to ono što je zanimljivo: što više vremena prolazi, to se pojedine šale iz filma sve manje čine potpuno nemogućim.

Čak ni Barak Obama, koji je nedavno, tokom jednog intervjua, sam od sebe pomenuo „Idiocracy“, nije bio naročito impresioniran filmom kao filmskim ostvarenjem.

„Nije baš sjajan film, iako pogađa dosta toga“, ocenio je.

Možda i nije.

Ali dvadeset godina kasnije postaje sve teže ignorisati koliko je neke njegove šale bilo neprijatno lako zamisliti u stvarnom svetu.