Ratko Mladić i mehanizam “samomržnje” – Tamara Đorđević
Ratko Mladić je umro u haškom pritvoru, gde je izdržavao pravosnažno utvrđenu doživotnu kaznu za genocid i zločine protiv čovečnosti. Uprkos tome, deo javnosti vest nije dočekao suočavanjem, već herojizacijom: „časni vojnik“, „žrtva montiranog procesa“, „poslednji srpski general“. Kako je to psihološki moguće, pitanje je koje me je primoralo da pronađem odgovor, utoliko pre, što se ovo ne dešava prvi put.
Davne 2011. kada je odjeknula vest o Mladićevom hapšenju, deo javnosti je taj događaj protumačio kao „sumrak Srbije“, „gubitak samopoštovanja“ i „poniženje srpskog naroda“, potpuno zanemarujući žrtve. Drugi deo javnosti je bio moralno zgrožen, kao što je i sada. Moralni aspekti su već rešeno pitanje i svaki dodatni pokušaj uveravanja bi bio degutantan.
Ovde nastojim da objasnim mehanizam pod kojim uslovima jedna glava može da razmišlja o Mladiću kao heroju, a da bude svesna činjenice da je počinjen genocid. Kako je moguće da te dve informacije koegzistiraju u nečijoj psihi? Odgovor leži u mehanizmu koji se u psihologiji naziva identifikacija, a odnosi se na to da osoba drugog pojedinca ili grupu doživljava kao deo sopstvenog identiteta. Kada je stigla informacija o zločinu koji je počinila osoba sa kojom su se poistovetili, onda je ta informacija predstavljala pretnju koja može da nam sruši sopstvenu sliku o sebi. S jedne strane, osoba zna da je počinjen genocid, što je činjenično stanje, ali ubrzo se javlja odbrana identiteta od te ugrožavajuće informacije u vidu „ponosim se njime“. Onda obično nastupa relativizacija kako bi slika o sopstvenom identitetu ostala očuvana, jer je izgrađena kroz identifikaciju sa zločincem. Obično to zvuči kao niz eufemizama „nije genocid nego je rat, nije šija nego je vrat“. Drugi način jeste da se krivica i odgovornost prebace dalje – „sud je bio politički“ i „Zapad je hteo rat“, dok je najlicemernija strategija kada sam čin pokušava da se predstavi kao vrlina – „on je samo branio naš narod“. Sve ove strategije – eufemizmi, prebacivanje krivice i prikazivanje zločina kao vrline – psihologija naziva jednim imenom: moralno distanciranje. NJihova funkcija je ista, a to je da pojedincu dopuste da sačuva sliku o sebi, bez obzira na cenu koju ta slika ima izvan njegove glave.
Opisani mehanizmi se javljaju kao trenutna reakcija koja treba da zaštiti psihu. Međutim, mi ovde imamo slučaj da deo javnosti i dalje ostaje pri stavovima koji nisu u skladu sa realnošću. Kada se jednom zauzme stav i javno iskaže, osoba će težiti da brani taj stav uprkos činjenicama koje govore drugačije, jer bi priznavanje greške pričinjavalo nelagodnost koja je teško podnošljiva i zato se obično pribegava samoopravdanju. Samoopravdanje je suptilniji proces i opasniji od obične laži, jer ovde osoba počinje da veruje konstruisanoj verziji događaja. Što je stav javniji, profesionalniji i više vezan za identitet i reputaciju, to je proces samoopravdanja intenzivniji, jer je „cena“ priznanja greške mnogo veća.
Uz samoopravdanje i moralno distanciranje sa pojavljivanjem svakog novog dokaza koji obara naše uverenje koje smo pažljivo konstruisali u cilju očuvanja sopstvenog identiteta, javlja se sve veća potreba da se odbrani od dokaza uz bes prema glasniku koji taj dokaz i obznanjuje. Tada svako ko prihvata dokaze bez otpora postaje „strani plaćenik, domaći izdajnik ili samomrzeći Srbin“. Ova poslednja etiketa je čak i formalizovana – neko je, pre desetak godina, seo i napisao čitavu knjigu o tome, tvrdeći da postoji prepoznatljiv psihološki fenomen kod dela našeg naroda, nastao kao posledica onoga što je nazvao „okupiranom svešću“. Kopajući dublje, naišla sam na nešto što ne deluje kao slučajnost: isti čovek koji je 2011. Mladićevo hapšenje nazvao „poniženjem Srbije“, četiri godine kasnije napisao je knjigu koja tu istu logiku – odbranu identiteta od neprijatnog – pretvara u opštu tezu o srpskom karakteru. „Samomržnja“ izgleda kao termin koji je pozajmljen da konstatuje bolest, a ispod kojeg se krije zahtev za lojalnošću i u slučaju njegove neispunjenosti, etiketa se lepi olako kao dijagnoza.
Ono što mene kao psihologa najviše brine, nije sama teza – loših teza ima svuda – nego što je Milan Damjanac, autor te knjige, počinjao da se bavi psihoterapijom dok je tu tezu branio, prema javno dostupnim podacima. Profesionalno formiranje i zastupanje ove teze, dakle, nisu bile odvojene faze, nego su se odvijale paralelno. Psihoterapija se, kako je ja razumem, gradi na sposobnosti da se prizna ono što je teško, ne na veštini da se pažnja preusmeri na nešto podnošljivije. Ova teza, čini se, radi upravo to.
Ovo prestaje da bude apstraktno pitanje onog trenutka kad zamislim konkretnog klijenta – nekog ko dođe noseći sopstvenu ratnu traumu, kao preživeli, potomak žrtve ili prosto neko ko se suočava sa teretom onoga što je počinjeno u ime njegove nacije. Takav klijent zaslužuje prostor u kome se istina imenuje i podnosi, bez straha da bi njeno prihvatanje, po logici koju je njegov terapeut nekada javno zastupao, moglo biti pročitano kao simptom patologije. Psihoterapeut čiji je javni opus izgradio takav okvir ostavlja otvoreno pitanje da li ga je u sopstvenoj praksi napustio, ili nikad nije, a to je pitanje na koje, koliko znam, još nema odgovora, niti se ove informacije pominju u zvaničnoj biografiji.
Struka je, kao što smo videli, prilično vešta u opisivanju ovih mehanizama – identifikacije, distanciranja, samoopravdanja – kad ih prepoznaje kod klijenata, ili kod naroda uopšte. Ostaje da se vidi da li je podjednako vešta kad treba da ih prepozna unutar sopstvenih redova. Ratko Mladić je mrtav. Pitanja koja je iza sebe ostavio – nisu, pa makar glasnik koji ih postavlja rizikuje da postane uljez u sopstvenoj struci.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
