Univerzitet na listama – Aleksej Kišjuhas

Naime, zloglasnom uredbom iz marta 2025, Vlada naše Republike je univerzitetskim profesorima smanjila (plaćeno) vreme za bavljenje naukom. Umesto 20 sati nastave i 20 sati naučnoistraživačkog rada, propisano je 35 sati nastave i svega pet sati za istraživanje nedeljno. Kakve naučne rezultate očekujemo od jednog sata bavljenja naukom dnevno (samo radnim danima)? Naravno, ovo je učinjeno isključivo zato da bi se univerzitetski nastavnici i formalno („zakonski“) ostavili bez plata (tj. na 12,5% plate) ili bez sredstava za goli život. I tako je oko četiri meseca i bilo. Pa ipak, mnogi smo „nesmetano“ nastavili sa naučnim istraživanjima (koliko smo u mogućnosti), ali pitanja krivice i odgovornosti ostaju. Kako, dođavola, očekujemo izvrsni naučnoistraživački rad na univerzitetima, ako je država njihovim naučnim radnicima srezala plate za vrtoglavih 87,5 odsto? Uzgred, ta je uredba ukinuta pre samo mesec dana (30. jula).

A ovo je bila samo direktna odmazda prema nauci Srbije, (pre)ostalo su ona sistemska nebriga i raspojasano zapuštanje. I koji sada sporo stižu na naplatu. Na primer, važan konkurs IDEJE Fonda za nauku zatvoren je još početkom 2024, ali evaluacija podnetih naučnih projekata nije završena ni do dan-danas. Naučno istraživanje je i ovako (p)ostalo zaustavljeno, a država se pokazala nesposobnom da sprovede i elementarno finansiranje naučnih projekata na sopstvenom konkursu. Zatim, uvođenjem tzv. SPIRI (novog sistema za računovodstvo, tj. plaćanje), ugušena je finansijska autonomija univerziteta. Fakultetima su praktično ugašeni sopstveni računi i samostalno raspolaganje novcem, sa značajnim posledicama po (međunarodne) naučnoistraživačke projekte. Dodajmo na sve to skaradno nedovoljna sredstva i ulaganja u naučnoistraživačku opremu i druge materijalne troškove bez kojih su savremena naučna istraživanja gotovo nemoguća (Zakonom o nauci i istraživanjima iz 2019. zabranjeno je. institucionalno finansiranje nove opreme na visokoškolskim ustanovama.) Uostalom, ukupna izdvajanja za nauku u Srbiji 2024. godine bila su 0,94 odsto BDP (a direktna budžetska izdvajanja tek oko 0,40 odsto BDP). Ovo je dvostruko manje od proseka Evropske unije (2,24 odsto BDP). Kako onda očekujemo ravnopravnu („tržišnu“) utakmicu ili trkanje na rang listi sa univerzitetima u Evropi?

Dok zapravo nama u ovoj globalnoj i izdašno neravnopravnoj trci – sasvim dobro ide. Jeste, tačno, Univerzitet u Beogradu se prošle godine kotirao u grupi između 401. i 500. mesta, a danas je u grupi između 501. i 600. mesta u prvih 1.000 univerziteta na planeti. Pa šta? Malo li je na ovu skupoću? Uporedimo samo „region“ ili države koje neuporedivo više ulažu u svoje univerzitete, koji se oslanjaju o goleme naučne fondove EU, i još nemaju zle i naopake „blokadere“ u svojim redovima. Univerzitet u LJubljani i Univerzitet u Zagrebu su ove godine takođe pali na Šangajskoj listi i – lošije su rangirani od Univerziteta u Beogradu (601-700. mesto). Mađarska na istoj listi ima dva univerziteta (Univerzitet Etveš Lorand u Budimpešti i Univerzitet u Segedinu) u istoj grupi kao i „srozani“ Beograd (501-600), a Slovačka i Bugarska po jedan, ali u grupi 901-1.000 (Univerzitet Komenski u Bratislavi i Univerzitet Sv. Kliment u Sofiji). Najbolje plasirani univerziteti u Poljskoj i Češkoj (Univerzitet u Varšavi i Karlov univerzitet u Pragu) su u istoj grupi u kojoj je prošle godine bio Beograd (401-500). Najzad, Rumunija nema nijedan univerzitet na dotičnom spisku najboljih svetskih univerziteta, kao ni Albanija, Crna Gora, Makedonija i Bosna i Hercegovina. A od 2018. do 2024. godine, Univerzitet u Novom Sadu bio je rangiran u grupi od 901. do 1.000. mesta.

I sad, u kojim se to oblastima društvenog života – a da nije visoko obrazovanje – Srbija kotira isto (Mađarska) ili bolje od npr. Slovenije, Slovačke, Rumunije i Hrvatske, moliću lepo? U čemu to stoji rame uz rame sa Češkom i Poljskom? Po prosečnim platama? Indeksu korupcije? Zaštiti životne sredine možda? Drugim rečima, pravo je čudo što se Univerzitet u Beogradu uopšte i kotira na famoznoj Šangajskoj listi. Bez nobelovaca, bez ozbiljnih i budžetskih i evropskih fondova za nauku, bez samostalnog raspolaganja novcem za naučna istraživanja, bez finansiranja za objavljivanje radova u međunarodnim časopisima otvorenog pristupa, bez finansiranja učešća na međunarodnim naučnim konferencijama, dakle, sa generalno niskim ulaganjima u opremu, radove i ljude – i još mesecima bez golih plata. Jer, još jednom, ova vlast je prošle godine odlučila da univerzitetlije ne plaća tačno za onaj vid rada koji ima odlučujuči uticaj na plasman na Šangajskoj top-listi.

Univerzitet u Beogradu o(p)staje prilično visoko u tom rangiranju pre svega zbog onoga što se (ružno) naziva – „ljudski kapital“. To jest, jedino zbog ljudi sa imenom i prezimenom koji se, uprkos svemu i sistemu, odvažno, posvećeno i prekovremeno bave naukom na univerzitetu. I čine to relativno uporedivo sa regionom, pa i čitavim svetom, što predstavlja golemo postignuće. A šteta je što Šangajska lista to uopšte ne meri niti prepoznaje, kao da se Harvard i Kembridž nalaze u istim sociopolitičkim okolnostima kao Beograd i Novi Sad. I zato, krajnje je licemerno očekivati vrhunske naučne rezultate i međunarodnu konkurentnost uz nestabilno i nedovoljno finansiranje, odnosno tanke javne nabavke, prekinute konkurse i projekte, kilavu opremu i baze naučnih časopisa, i još kontinuirane napade na univerzitet i njegove ljude. Stotinu mu rang lista, čitavi departmani se gase, u rektorate upada policija, a profesori se otpuštaju sa posla iz političkih i ideoloških razloga. O kakvoj konkurentnosti i naučnoj izvrsnosti mi treba da govorimo? Radi se o pukom preživljavanju, o nauci na aparatima za veštačko disanje. Univerzitet je verovatno poslednja institucija ovog državčeta koja još diše i još uvek drži korak sa svetom. Da li je zato valja upodobiti i time upropastiti?

Univerzitet i naučnici u Srbiji nisu rangirani tu gde jesu zbog vlasti, već uprkos vlasti. Režimlijama koji seire zbog pada Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi zato treba ponuditi – ogledalo. A žestina propagandne oluje koja se tim povodom sručila na univerzitet zato je impresivno besmislena, koliko i opasna. Naravno, ona služi jedino prorežimskim tabloidima i njihovoj publici za najnoviji politički napad na univerzitet u nizu, jer ništa drugo nemaju da prigovore. Ali vam treba posebna vrsta odsustva stida za laprdanje o relativnom padu univerziteta u situaciji u kojoj je univerzitetskim nastavnicima praktično ukinuta njihova osnovna naučnoistraživačka delatnost. Kada se fakulteti finansijski iscrpljuju, pojedini i sistematski uništavaju, a njihovi studenti i profesori prebijaju. Pravo pitanje je kako se Univerzitet u Beogradu uopšte i nalazi među 600 najboljih univerziteta na svetu. Svi univerziteti u Srbiji su jedan izuzetan naučni i istorijski podvig. Režimski atak i cipelarenje sopstvenog univerziteta nije zato što se našao između 501. i 600. mesta na Šangajskoj listi, već zato što se mnogi njegovi profesori nalaze na – Studentskoj listi. I to je ono što zapravo žulja režim.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.