INTERVJU Marija Elizabet Bragadotir: Sudbina čoveka je da žudi za bliskošću, ali da mu je često teško približiti se drugima i uspostaviti vezu – Kultura

Za svoje delo, koje istražuje krhkost ljudskih odnosa, neostvarene žudnje i večitu potragu za bliskošću, autorka je zavredela i nominaciju za prestižnu Evropsku nagradu za književnost.

Povodom prevoda knjige na srpski jezik u izdanju izdavačke kuće Heliks, sa Marijom Elizabet Bragadotir razgovaramo o prirodi inspiracije, specifičnostima kratke prozne forme i magiji susreta pisca i čitaoca na različitim jezicima.

Naslov Ptica od sapuna nosi snažnu i slojevitu metaforu – sapun asocira na prolaznost, čistoću, ali i na penu, nešto što lako nestaje. Kako je nastala ova slika i šta ona za vas predstavlja u kontekstu čitave zbirke?

– Smatram da tumačenje treba ostaviti čitaocima, nakon što umetničko delo nastane. Da budem iskrena, ne sećam se kako mi je pala na pamet ptica od sapuna – bila je to jednostavno neka slika koja mi se pojavila u mislima.

Istina je da je to veoma slojevita metafora, puna raznih značenja; ptica je snažan simbol i verovatno nema mnogo živih bića kojima pripisujemo toliko značenja kao njoj, pa je, naravno, zanimljivo poigravati se time.

Isto bi se to moglo reći i za sapun. U ovoj priči je ptica od sapuna poklon koji glavna junakinja želi da da svojoj devojci, i ona taj poklon opterećuje značenjem – nešto što bi trebalo da bude lagano i lepo postaje razlog tegobe. Naravno, mnogo se može iščitati iz toga, što se nadam da će biti zanimljivo čitaocima.

Vaše priče istražuju i tanku liniju između svakodnevnog, prozaičnog života i nadrealnih, apsurdnih elemenata. Kako pronalazite inspiraciju u tim običnim, naizgled beznačajnim trenucima i pretvarate ih u prozu?

– Za mene je inspiracija zapravo određeni pogled na život – otvorenost uma i spremnost da stalno prima utiske i emocionalne doživljaje. Islandska reč za inspiraciju je veoma lepa, doslovno znači udisaj, što mi deluje prikladno za ovaj fenomen – nešto životno neophodno, jer moramo da dišemo da bismo živeli.

Inače, svi ljudi imaju maštu i složen emocionalni život, zbog čega nije moguće napisati uverljiv lik oslanjajući se samo na logiku. U nekom trenutku moramo je napustiti i dati mašti njen važan prostor. To, po mom mišljenju, daje mnogo istinitiju sliku ljudskog postojanja.

Mnogi vaši likovi žude za bliskošću, ali istovremeno deluju nesposobni da je ostvare ili zadrže. Da li je otuđenost, po vama, ključna bolest modernog društva ili je to univerzalni deo ljudskog stanja?

– Mislim da je sudbina čoveka da žudi za bliskošću, ali da mu je često teško približiti se drugima i uspostaviti vezu – i mislim da je to oduvek bilo teško, iako je istovremeno i najprirodnija stvar.

Naravno, otuđenje postoji, možda sada više nego ikada; savremeni život nam ne olakšava stvari. Ipak, verujem da su odnosi oduvek bili složeni. To ne mora nužno biti loše.

Vaši likovi su često marginalci, čudaci ili prosto ljudi uhvaćeni u procepu sopstvenih neostvarenih želja. Koliko vam je važno da im pružite glas i empatiju, čak i kada donose upitne odluke?

– Nisam nikada donela svesnu odluku da pišem o marginalizovanima ili čudacima; čak ne mislim ni da pišem o naročito marginalizovanim grupama, iako mi je drago kada neko tako čita knjigu. Možda jednostavno smatram da smo svi pomalo čudni – moji likovi, ja sama i moji čitaoci. Nikada nisam srela osobu za koju bih mogla da kažem da je jednostavna. Privlači me ono što odstupa od norme, ali zar to ne privlači sve nas?

Što se empatije tiče, verujem da je ona ključ svega. Moji likovi često donose pogrešne odluke i kažu stvari koje nisu u skladu s njihovim osećanjima ili mislima, ali ne moramo ih osuđivati. Meni je zanimljivije čitati o takvim likovima, a verujem da je i drugima.

Često se kaže da čitanje književnosti razvija empatiju, stalno se uživljavate u misli i osećanja ljudi koji nisu kao vi, koji imaju drugačija iskustva. Moja baka je znala da kaže da su svi ljudi osetljivi, i to je stav koji i sama nosim kroz život – polaziti od pretpostavke da su drugi ljudi osetljivi. To je, po mom mišljenju, dragocen stav za nekog ko se bavi književnim radom.

U zbirkama kratkih priča neretko je izazov dati svakom liku upečatljiv glas u svega nekoliko stranica. Kako uspevate da u tako kratkom formatu predstavite čitaocima efektno psihološki profilisane likove?

– Izuzetno uživam u pisanju kratkih priča upravo zbog tog izazova – potrebna je određena veština da se deluje unutar ograničenog okvira. Smatram da kratka priča treba da bude nešto malo što upućuje na nešto veće.

Kao autorki, mislim da mi pomaže to što sam veoma zainteresovana za ljude i što obraćam pažnju na detalje, oduvek sam bila takva. Uvek sam želela da razumem kako drugi žive i razmišljaju i kako delaju.

Sitne navike, tikovi, pokreti, način na koji ljudi koriste jezik, sve to može ispričati veću priču. Ako sam tim pristupom uspela da stvorim uverljive likove, veoma sam srećna.

U vašem pisanju je prisutna mešavina mračne melanholije i suptilnog, ironičnog humora. Kako balansirate između te dve krajnosti?

– Za mene su humor i drama nerazdvojni, savršeno se uklapaju. Posle suza često prija smeh; mislim da svako poznaje onaj lagani napad smeha nakon intenzivnog plakanja. U pripovedanju humor može biti i sredstvo da se čitalac otvori – spušta gard i opušta se, pa bol lakše dopire do njega. To je važna interakcija.

Kako je islandski kulturni i geografski kontekst (izolovanost, specifičan mentalitet, pejzaž) uticao na vaš književni senzibilitet?

– Globalizacija je učinila da Island više nije tako izolovan kao nekada. Ipak, mislim da veličina odnosno manjina društva igra presudnu ulogu. Mnogo toga je jednostavnije u veoma malom društvu, zato tu „malenost“ doživljavam kao veliku privilegiju. Isto važi i za prirodu, život u neposrednoj blizini netaknute lepote, pogled na planine kroz kuhinjski prozor. To ima veliki značaj.

Knjiga je sada prevedena i dostupna čitaocima u Srbiji. Šta za vas znači kada vidite da priče koje su nastale u jednom specifičnom miljeu pronalaze svoj odjek i emotivnu rezonancu u potpuno drugačijoj kulturi?

– Sama pomisao mi je veličanstvena. Videti naslov knjige na tom stranom, lepom pismu deluje skoro kao bajka. Kada sam počela da pišem, nisam razmišljala o prevodima, ali sada shvatam da su oni od ključnog značaja za autora koji piše na malom jeziku. Pisati na islandskom, kojim govori tako malo ljudi, pomalo je kao pisati na tajnom jeziku. Volim svoj jezik, ali mogućnost da se moja dela prevode je neprocenjiva.

Često se govori o samoći koja prati pisanje, ali mislim da je važno posmatrati ga i kao suprotnost samoći, kao snažan pokušaj povezivanja s drugim ljudima. Povezujete se s drugim čovekom posredno, ali, nadam se, snažno i jasno. Dva uma se susreću u knjizi – umetničkom delu koje nastaje između pisca i čitaoca. U tom smislu, knjiga postoji u onoliko verzija koliko ima čitalaca; moglo bi se reći da se iznova rađa sa svakim čitanjem.

Knjiga sada postoji i u Srbiji i, nadam se, stiče svoje srpske čitaoce. Samo saznanje o tome za mene je veliki dar.

Razgovor vodila: Vanja Panić
Prevod sa islandskog: Tatjana Latinović