Katarina Žutić: Od „Carice Teodore“ do žirija u Nišu – Kultura

Zajedno sa Paulinom Manov i Ivanom Vuković, Katarina Žutić je članica stručnog žirija Niškog filmskog festivala „Više od igre“, koji od 29. avgusta do 3. septembra organizuje Udruženje filmskih glumaca Srbije. U konkurenciji je 19 filmova, a festival nastaje u neuobičajenim okolnostima, nakon što su glumci prošle godine odlučili da ne učestvuju na Filmskim susretima.

A publika je Katarinu Žutić upoznala odavno.

Rođena je 24. oktobra 1972. godine u Beogradu, kao ćerka dvoje velikih glumaca, Svetlane Bojković i Miloša Žutića. Gluma joj je, barem gledano sa strane, bila gotovo unapred određena. Ipak, prezime i porodično nasleđe mogu da otvore neka vrata, ali teško mogu da odigraju uloge umesto vas. Žutić je tokom više od tri decenije napravila karijeru dovoljno prepoznatljivu da je odavno ne određuje samo činjenica čija je ćerka.

Glumu je diplomirala 1998. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Predraga Bajčetića, ali je mnogo pre diplome već bila i na pozornici i pred filmskom kamerom.

Sa nepunih 20 godina dobila je glavnu ulogu Lize u filmu „Vizantijsko plavo“ Dragana Marinkovića. Upravo joj je taj film doneo „Caricu Teodoru“ na festivalu u Nišu, kao i nagradu na festivalu u Herceg Novom. Niška publika nagradila ju je kasnije i za epizodnu ulogu Žozi u filmu „Nebeska udica“.

Igrala je i u filmovima „Crni bombarder“, „Dorćol – Menhetn“, „Pljačka Trećeg rajha“ i drugim ostvarenjima, dok ju je široka televizijska publika gledala u brojnim serijama.

Ipak, njena karijera možda je najčvršće vezana za pozorište. Stalna članica Ateljea 212 postala je 1998. godine, a na njegovoj sceni igrala je u predstavama „Peg, srce moje“, „Katarina“, „Roberto Cuko“, „Građanin plemić“, „Sabrane priče“, „Pomorandžina kora“, „Kosa“, „Trst“ i mnogim drugim.

Nije ostala samo na matičnoj sceni. Igrala je Ofeliju u „Hamletu“ i Kresidu u „Troilu i Kresidi“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, nastupala u Beogradskom dramskom, Zvezdara teatru, Narodnom pozorištu, Bitef teatru, „Bošku Buhi“ i drugim pozorištima.

Za Ernu u predstavi „Kazimir i Karolina“ dobila je Sterijinu nagradu, a među priznanjima u njenoj biografiji posebno mesto ima nagrada „Miloš Žutić“. Priznanje koje nosi ime njenog oca pripalo joj je 2018. za ulogu Frosine u Molijerovom „Tvrdici“.

Katarina Žutić se okušala i sa druge strane scene. Završila je master studije pozorišne režije na FDU, a u Ateljeu 212 režirala je „Noževe u kokoškama“ Dejvida Harovera.

Tokom karijere nije mnogo negovala sliku glumice koja pažljivo bira reči kako se nikome ne bi zamerila. Govorila je o stanju u kulturi i društvu, podržavala kolege kada je smatrala da za to postoji razlog i umela da bude podjednako neposredna van scene kao i na njoj.

Takva je i njena poruka pred ovogodišnji Niški filmski festival. U trenutku kada u istom gradu postoje dve filmske manifestacije, Katarina Žutić ne krije na čijoj je strani. Za nju je festival koji su organizovali glumci pokušaj da profesija odbrani samu sebe i ponovo uspostavi vezu sa publikom.