“Arogancija i odvojenost od stvarnosti građana, Le Pen na putu ka Jelisejskoj palati”: Žestoke kritike za Makrona zbog nereda u Francuskoj – Svet

Obraćajući se iz svog kabineta u Jelisejskoj palati, predsednik je održao osmominutni govor u kojem je izrazio „bes i stid“ zbog događaja tokom vikenda, kada je zapaljena zgrada gradske uprave, opljačkano više od 2.000 prodavnica, uhapšeno 2.300 ljudi, a povređeno 1.000 policajaca.

Jednomesečni protest srednjoškolaca zbog oronulih i prenatrpanih učionica spojio se sa širim nezadovoljstvom zbog naglog rasta troškova života, sve izraženijih društvenih nejednakosti i smanjenja javne potrošnje.

Tako su se na istom mestu našli učenici, nastavnici, sindikalci i obnovljeni pokret Žutih prsluka.

Te uglavnom mirne proteste ubrzo su preuzele maskirane grupe koje su palile vozila, pljačkale prodavnice i ozbiljno oštetile javnu infrastrukturu, uključujući i zgradu gradske uprave u Limožu, koju su zapalile, kao i zgradu gradske uprave u Marseju, u koju su upale.

Makron je priznao da su mladi ljudi suočeni sa „dubokom zabrinutošću“, ali nije ponudio nikakve konkretne političke mere, nije najavio rekonstrukciju vlade niti nova izdvajanja iz budžeta. Umesto toga, naložio je premijeru da organizuje konsultacije i pozvao opozicione političare da se jasno izjasne o situaciji.

Reakcije iz čitavog političkog spektra bile su izrazito negativne.

Liderka Zelenih, Marin Tondelje, izjavila je da Makron, umesto da „makar počne da preuzima odgovornost i prizna sopstvene greške“, „poziva nas u kabinet premijera kao učenike koje prozivaju pred tablu“.

Sa krajnje desnice, Žordan Bardela iz Nacionalnog okupljanja ocenio je govor kao „žalostan“ i izjavio da Makron „više nema šta da kaže Francuzima“.

Marin Le Pen, najistaknutija figura te stranke, izjavila je da se zemlja našla „uhvaćena u kleštima između nasilja i nemoći“.

Predstavnik desnog centra Bruno Retajo ocenio je da je Makron „potpuno izgubio kontrolu nad situacijom“, dok je lider radikalne levice Žan-Lik Melanšon optužio predsednika da se oslanja na „nečinjenje i policijsku brutalnost“, uz uzaludnu nadu da će protesti jednostavno sami od sebe zamreti.

Možda je za Makrona najštetnija bila izjava njegovog bivšeg premijera Eduara Filipa, koji je rekao da bi više voleo da su donete „odluke i pokrenute inicijative koje bi mogle da dovedu do uspostavljanja reda i obnove autoriteta države… Našom zemljom mora neko da upravlja“.

Kritike su očekivane od političkih rivala koji se pozicioniraju šest meseci pre predsedničkih izbora na kojima će biti izabran Makronov naslednik. Ipak, žestina tih napada naglašava njegovu izolovanost, prezir koji izaziva i bes koji se prema njemu usmerava.

Reč je o strukturnoj zamci koju je Makron u velikoj meri sam sebi postavio. Na vlast je došao 2017. godine kao „jupiterovski“ predsednik — što je bila svesna strategija čiji je cilj bio da se šef države uzdigne iznad svakodnevne politike i predstavi kao figura udaljenog autoriteta i tehnokratske izuzetnosti.

Međutim, tokom devet godina provedenih u Jelisejskoj palati, taj nadmeni stil upravljanja – koji, prema tvrdnjama njegovih kritičara, delom proizlazi iz potpunog nedostatka osnovnog političkog iskustva u svojstvu izabranog funkcionera, bilo u lokalnoj samoupravi ili kao poslanika iz određene izborne jedinice – prerastao je u ono što mnogi doživljavaju kao aroganciju i odvojenost od stvarnosti građana.

Situaciju su dodatno pogoršale katastrofalne strateške greške i sve dublji ekonomski problemi Francuske.

Makron je izgubio funkcionalnu parlamentarnu većinu jer je odbio da vodi ozbiljnu predizbornu kampanju u periodu između predsedničkih i parlamentarnih izbora 2022. godine.

Dve godine kasnije raspustio je Narodnu skupštinu. Taj politički rizik spektakularno mu se obio o glavu: birači su izabrali još podeljeniji parlament, u kojem su se našli razjedinjena levica, znatno oslabljeni centristički blok i krajnja desnica Marin Le Pen.

Bez funkcionalne većine, vlada je više puta pribegavala kontroverznim ustavnim mehanizmima kako bi progurala zakone bez glasanja u parlamentu. Time su i vlada i Makron postali izloženi dodatnim optužbama za demokratsku nelegitimnost.

Ovu institucionalnu blokadu dodatno pogoršava predstojeća fiskalna kriza. U prethodnim decenijama, francuski predsednici suočeni sa masovnim protestima na ulicama mogli su, u suštini, da kupe određeni stepen socijalnog mira ciljanim paketima finansijske pomoći ili ustupcima zaposlenima u javnom sektoru.

Međutim, javni dug Francuske dostigao je 119 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), što je njegov najviši nivo od 1946. godine. Budžetski deficit iznosi 5,1 odsto BDP-a i takođe je među najvišima u Evropskoj uniji.

Novca jednostavno nema dovoljno da bi se ublažio pritisak rastućih troškova života, koji je u subotu izveo 550.000 ljudi na ulice.

Finansijska tržišta su zabrinuta: troškovi zaduživanja Francuske viši su nego u Grčkoj. Sa malo mogućnosti za fiskalne mere, najjasniji odgovor vlade – u skladu sa dugom francuskom tradicijom – bilo je korišćenje suzavca i policijskih pendreka, ponekad i protiv školske dece, što je dodatno produbilo tenzije.

Posledice po predsedničke izbore mogle bi biti dalekosežne. Centristička koalicija izgrađena oko Makronovog političkog brenda gotovo se potpuno raspala. Ako se protesti i nasilje nastave, najveću korist od toga imaće predstavnici krajnje desnice koji se zalažu za strogo uspostavljanje reda i zakona.

Žan-Batist Moro, uticajni bivši poslanik Makronove stranke, sa kojim predsednik, čiji je politički uticaj sada znatno oslabljen, još povremeno razgovara, navodno je ovog vikenda otišao toliko daleko da je predložio Makronu da podnese ostavku i raspiše vanredne predsedničke izbore.

„Makron i dalje misli da može da promeni stvari“, rekao je Moro za list Le Monde. „Ali u ovom trenutku, Marin Le Pen je na direktnom putu ka Jelisejskoj palati“.