Ponoš ili sindrom (ne)bitnosti – Lični stavovi

Šta smo mi citirali i kao pripisali Ponošu.

„Kako se vanredni parlamentarni izbori približavaju, studenti se sve više nalaze između dve vatre – vlasti i dela opozicije koji je odlučio da ostane u trci za glasove. Dok predsednik Srbije Aleksandar Vučić tvrdi da studentski pokret vrši pritisak na opozicione stranke da odustanu od izbora, Zdravko Ponoš, predsednik Srbija centra (SRCE) i jedan od nosilaca liste „Evropska Srbija“, upozorava da se oko Studentske liste stvaraju nerealna očekivanja, poručujući da se na nju ne može staviti i „kamen za kupus“ i očekivati pobeda.“

A tačan citat je zapravo mnogo gori.

„Oni koji zagovaraju da će studentska lista, da je to završena stvar, da može kamen od kupusa da se stavi – to je neodgovorno, nepošteno podgrevanje nerealnih očekivanja, štetno i ja mislim da ti ljudi treba 26. da se pogledaju u ogledalo“, rekao je Ponoš za N1.

Moguće da nije hteo to da kaže, ali je ipak rekao. Zašto to tvrdi, samo on zna, ali je razlog verovatno mnogo dublji, jer od početka studentskog protesta i naravno njihovog ulaska u politiku, Ponoš zapravo samo to i radi. Da li se sa svojom političkom opcijom oseća ugroženim, da li smatra da mu je Studentska lista odnela deo glasača ili čak sve, nije sasvim jasno.

Jedino je jasno da Ponošu smeta citirano. A možda mu smeta društvo u kojem je. Ajde, tu je Vučić, ali tu je i Đilas, čiju izjavu o studentima smo citirali. Nikako da ustanovim šta mu više smeta – Vučić ili Đilas.

Ipak, da mu je nešto smetalo u pomenutom tekstu – Studenti između dve vatre, Ponoš je mogao da demantuje, traži ispravku… To još uvek može da uradi, ako ga je već toliko pogodilo naše pisanje. Međutim, Ponoš je umesto svega toga, na šta po zakonu ima pravo, odlučio da vređa i omalovažava, ne samo mene, kao urednika, već i novinarku koja je tekst napisala.

Pa kaže da se krijem iza mlade koleginice i da sam je iskoristio da obavi prljav posao umesto mene. Ne znam koji prljavi posao, jako dobro je poznato ko obavlja prljav posao za Vučića, pošto njegova stranka ne čini ni deo opozicionih atoma na političkoj sceni Srbije. Toliki im je uticaj, a takva im je i politika. Toliko su dosledni u svojoj politici poslednjih godina da su se 15 dana pred izbore setili da su za Evropsku uniju i saradnju sa NATO, sve ono što su svih ovih godina izbegavali javno da kažu, jer nije dobro.

Jasno je na šta Ponoš aludira i da mi nije zaboravio lični stav od januara 2022, dakle od pre četiri i po godine – Zašto neću glasati za Ponoša. Samo što, ako nije razumeo pročitano, to je bio tekst o nepostojanju političkog programa sa kojim je ušao u predsedničku trku sa Vučićem. I logično – izgubio. Nisam se bavio njegovom ličnošću, pošto je nisam poznavao, niti su mi bili zanimljivi likovi koji napreduju kroz hijerarhiju grebanjem i uvlačenjem višim oficirima.

Jer dok smo bili u vojsci, takve likove smo zvali grebatorima, u školi – uvlakačima. Pa zamislite samo koliko je to uvijanja, savijanja, ponižavanja, gutanja tuđih naređenja s kojim se ne slažete, potrebno da bi se od kadeta/pitomca stiglo do čina generala. Recimo, iznad vas su kao mladog potporučnika – poručnik, kapetan, kapetan prve klase, major, potpukovnik, pukovnik, pa general-major, general-potpukovnik, general-pukovnik i načelnik Generalštaba. Za uspon u toj hijerarhiji su potrebne decenije istrajnosti da bi se stiglo do vrhunca karijere i mesta načelnika GŠ.

Moram da primetim da dok se Ponoš peo „stepenicama smrti“ u vojnoj hijerarhiji, tokom Miloševićeve zlikovačke vladavine, kada su građani Srbije otimani po ulicama i slati na frontove i u ratove u kojima kao nismo učestvovali i odatle se vraćali u mrtvačkim kovčezima, ne sećam se da je Ponoš ikad ijednu reč rekao protiv toga, jer od toga se živi. „Čvarci“ na ramenima i hektari stanova su ipak bitniji.

Ipak, za razliku od Ponoša, koji je u svojoj vojnoj karijeri dogurao do čina general-pukovnika i načelnika Generalštaba, sedeći po kabinetima, moje vojno iskustvo je daleko skromnije, ali smem da se opkladim da imam više terena, spavanja po šatorima, straža, boravaka na borbenom položaju od njega i to samo za vreme provedeno u vojsci, više puta, u više navrata.

O opozicionom stažu da i ne govorim. Nikad nisam radio ni u jednom režimskom mediju za 25 godina bavljenja novinarstvom, i jako sam ponosan na to, dok je on bio deo režima.

Zanimljiv mi je bio deo njegovog dnevnika i najblaže rečeno bezobrazluk da zove glavnog urednika da ga pita što mu ne puštamo saopštenja. Kao da postoji neka zavera. Biće da je to sindrom (ne)bitnosti na političkoj sceni, što će i ovi izbori uverljivo pokazati. Jasno je šta bi radio kad bi bio vlast i kako bi medijski programi izgledali.

Dakle, Ponoš je mogao da demantuje, da se javi, odlučio je da vređa. I to je ok, ali to samo pokazuje nekoliko stvari.

– Da možeš da dođeš do penzije a da ostaneš nezreo kao ličnost.
– Kakvi likovi su bili i kakvi dospevaju na najviše državne/vojne funkcije.
– Da obrazovanje ne daje i vaspitanje.
– Nedostatak demokratskog kapaciteta.
– Da se lideri opozicije ni najmanje ne razlikuju od Vučića i njegovih autokratskih ideja.
– Da kao ni većina egoističnih nazovi političara nije u stanju da istrpi konstruktivnu kritiku u medijima.

Smešno mi je oduvek bilo, mada je zapravo jezivo, da demokratiju hoće uvek da u ovaj narod uteraju nekakvi penzionisani generali. Kao da oni razumeju šta je demokratija i sloboda mišljenja i govora, vladavina prava, ljudska prava… Sve zapravo podseća na onaj aforizam – Daćemo mi vama demokratiju.

Iskreno, pre bih glasao za kamen za kupus koji nude studenti, nego ovakva „proevropska“ nemušta opozicija. Jer kamen za kupus za razliku od njih ima program – pritiska kupus.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.