Dovoljno je da kontrolišete ono što određuje kako ljudi vide stvarnost – Lični stavovi

Izbori su pred vratima. Kampanja ulazi u svoju završnicu, a politička borba postaje sve nemilosrdnija. Obećanja postaju veća, poruke oštrije, protivnici sve opasniji, a granica između političkog nadmetanja i borbe za opstanak sve tanja. U takvoj utakmici više nije najzanimljivije pitanje šta jedan političar obećava. Mnogo je zanimljivije – šta vladar radi da bi opstao na vlasti?

Jer politika nije svet u kojem ljudi uvek postupaju racionalno, časno i u skladu sa principima. Ljudi su promenljivi. Lako zaboravljaju. Više veruju prividu nego suštini. Plaše se gubitka i žele sigurnost. Privlače ih snaga i odlučnost, ali istovremeno ne vole da ih vlast ponižava ili ugrožava.

Vešt vladar to zna. I koristi. Nije dovoljno biti sposoban. Mnogo je važnije izgledati sposobno. Nije dovoljno imati vlast. Potrebno je ostaviti utisak da je upravo vaša vlast garant reda. Nije dovoljno pobediti protivnika. Potrebno je kontrolisati priču o tome zašto je protivnik izgubio. Nije dovoljno donositi odluke. Potrebno je da narod veruje da su one neophodne.

A možda je najvažnije razumeti i da se ljudi ne okupljaju samo oko ideja i nade, već i zbog straha, interesa i osećaja da ih neko štiti. Ako nije moguće biti istovremeno voljen i izazivati strahopoštovanje, sigurnije je da vas se pribojavaju nego da vas vole. Ali postoji granica. Vladar ne sme da dozvoli da ga narod zamrzi. Jer dok strah može da učvrsti vlast, mržnja može da je sruši.

I tu počinje prava politička veština. Ne morate sve kontrolisati. Dovoljno je da kontrolišete ono što određuje kako ljudi vide stvarnost. Ko je kriv. Ko je zaslužan. Ko je neprijatelj. Ko izdajnik. Ko patriota, a ko ugrožava državu.

I najvažnije – ko je jedini sposoban da je zaštiti. Ako kontrolišete ta pitanja, ne kontrolišete samo politiku. Kontrolišete priču o politici. A ko kontroliše priču, u velikoj meri kontroliše i percepciju stvarnosti. Zato protivnika nije uvek potrebno pobediti. Dovoljno je predstaviti ga kao opasnost. Kritičara ne morate uvek ućutkati. Dovoljno je dovesti u pitanje njegove motive. Ne morate ni rešiti svaki problem. Dovoljno je objasniti zašto ga je nemoguće rešiti – i ko je za to kriv.

Ali kada nešto ipak uspe, zasluga mora imati samo jednu adresu. Vašu. Tako se polako gradi najvažniji politički kapital – osećaj da bez vas stvari mogu krenuti nizbrdo. Što je više kriza, to je veća potreba za vama. Što je više neprijatelja, to je veća potreba za zaštitnikom. Što je više neizvesnosti, to je veća vrednost čoveka koji poručuje: „Ja držim stvari pod kontrolom.“

I tu dolazimo do možda najvažnijeg trika. Ne morate ubediti ljude da ste savršeni. Dovoljno je da ih ubedite da ste neophodni. Zato je korisno biti stalno prisutan. Imati odgovor na sve. Komentarisati sve. Pojavljivati se svuda. Biti istovremeno onaj koji vodi državu, objašnjava državu, brani državu i upozorava šta će se dogoditi ako njega ne bude.

Tako, vremenom, granica između čoveka i funkcije počinje da se briše. Kritika njega postaje kritika sistema. Kritika sistema postaje napad na državu. A napad na državu – napad na sve nas. Tako se vlast više ne predstavlja kao privilegija. Predstavlja se kao nužnost.

I možda je upravo to najstarija politička lekcija: nije najvažnije da ljudi misle da ste najbolji. Važno je da poveruju da bi bez vas bilo gore.

Ovo o čemu pišem nije ništa novo. Da vas podsetim, o svemu tome pisano je ne juče, ne pre sto godina, već pre pet stoleća. Autor je Nikolo Makijaveli. A knjiga je Vladar.

To nije priručnik o tome kako vlast treba da izgleda, već analiza toga kako vlast osvojiti, učvrstiti i sačuvati. Kako vlast zaista funkcioniše kada joj je prvi cilj – da opstane.

Pet vekova kasnije, tehnologija je drugačija. Kulise su drugačije. Retorika je drugačija. Ali obrazac? Možda ga prepoznajemo mnogo lakše nego što bismo voleli.

Zato se pitanje više ne odnosi samo na jednu knjigu iz Firence šesnaestog veka. Odnosi se na ono što gledamo oko sebe. Na način na koji se proizvode strah i neprijatelji. Na način na koji se kupuje zahvalnost i proizvodi potčinjenost. Na način na koji se jedan čovek postepeno predstavlja kao neko bez koga sistem ne može da funkcioniše.

I možda je upravo tu granica između političkog vođstva i političke zavisnosti. Granica koju je ponekad teško primetiti dok je ne pređemo. Zato, na kraju, ostaje samo jedno pitanje. Pitanje za milion dolara – čiji je ovo portret?

Autorka je novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.