INTERVJU Abdelatif Uld Abdalah, alžirski pisac: Granice najpre nastaju u umu – Kultura

Kroz povratak Vahida Hamrasa u zavičaj, arheološka iskopavanja i delimično izgubljeno pamćenje glavnog junaka, roman otvara pitanja granica koje ljudi podižu među sobom, kolonijalnog brisanja identiteta, odnosa vere i ekstremizma, položaja žene, afričkog iskustva eksploatacije, kulturnog nasleđa i granice između pravde i osvete.

U razgovoru za Danas Uld Abdalah govori i o tome zašto književnost, iako ne može da zaustavi ratove, može da probudi savest, zašto društva moraju da poznaju sopstvenu prošlost i zbog čega je kopanje po slojevima zemlje za njega postalo metafora kopanja po slojevima kolektivnog pamćenja.

* Na početku „Hamurabijevog oka“ pišete da su se granice među ljudima „usadile kao misao kad se usadi u glavi“, a govorili ste i da su upravo granice i mine bile početna ideja romana. Šta je za vas opasnija granica – ona označena bodljikavom žicom i minama ili ona koju čovek nosi u sebi? Može li književnost da razgradi takve unutrašnje granice tamo gde politika u tome nije uspela?

– Ne nastaju granice baš ni iz čega – najpre se stvaraju u umu i s vremenom učvrste, potom dođe neko ko tu ideju iskoristi i sprovede je u delo na terenu. Granice mogu biti u vidu mina, bodljikave žice ili betonskih zidova, ali to je ništa u poređenju sa idejama koje sputavaju svest i sprečavaju da se razume drugi i da se sa njim razgovara. Čovek tako ostaje zatočenik sopstvenih uverenja i uskraćuje sebi vezu sa svetom. Baš to nas čini neslobodnima na kugli zemaljskoj koja je pak kao stvorena za lutanje i istraživanje.

Čovek je počeo da eksploatiše čoveka sa prvom podelom teritorija i pripitomljavanjem životinja. Nije neobično što danas živimo u istoj situaciji, ali se prostor eksploatacije proširio na čitave narode. Nažalost, književnost nema moć da sruši granice niti da zaustavi ratove – zlo postoji otkako je čovek počeo da spoznaje svet. Međutim, književnost može da probudi savest i podstakne ljude da razmišljaju i da jasnije sagledaju svet.

* Vahid Hamras pati od delimične amnezije, ali istovremeno i zajednica u koju se vraća kao da živi sa sopstvenim oblikom gubitka pamćenja. Koliko je njegova amnezija metafora društva koje ne može ili ne želi da se suoči sa sopstvenom prošlošću? Posle perioda velikog nasilja, šta je za jedno društvo opasnije – nemogućnost da zaboravi ili organizovani zaborav u kojem se više ne govori o odgovornosti?

– Vahid Hamras predstavlja primer društva koje je delimično izgubilo pamćenje. Postoje stvari koje isplivaju na površinu da nas podsete na to ko smo i kako smo živeli, a Hamrasov povratak u zavičaj bio je samo iz duboke želje da obnovi prošlost, bez obzira na to koliko je ona bila ispunjena razočaranjima, krvlju ili pak pobedama. Narodi koji prihvataju svoju istoriju idu napred i grade budućnost utemeljenu na jasnom sagledavanju prošlosti. No društvo kojem Vahid Hamras pripada ostalo je zatočenik uskogrudog mentaliteta zbog nenamernog nepoznavanja sopstvene istorije – kažem „nenamernog“ ne da bih pravdao neznanje, već da bih pojasnio da je kolonizator, bez obzira na svoju versku ili etničku pripadnost, na ovaj ili onaj način radio na brisanju identiteta potlačenih naroda.

Upravo tome je bilo izloženo društvo Vahida Hamrasa, pošto je bilo marginalizovano tokom 132 godine francuske kolonizacije. Francuska je na sve načine pokušavala da izbriše identitet ovog društva krivotvorenjem istorije, a za to postoje brojni dokazi koje su ostavili strani orijentalisti. Među njima je, na primer, istoričar Masinjon (1883–1962), koji se u svojim delima vrlo pristrasno bavio istorijom Severne Afrike, favorizujući isključivo zapadno prisustvo. Kao da pre toga nismo ni postojali, pa je Francuska došla da nas nauči šta znači civilizacija – i to posle više od jednog veka ubijanja, raseljavanja i uništavanja čitavih gradova, zabrane lokalnog obrazovanja i zatiranja arapskog jezika i svih tradicija koje nas povezuju sa zemljom i istorijom. Uprkos tome, ne poričem odgovornost društva kojem Hamras pripada za to što ne poznaje sopstvenu istoriju i zapostavlja veliki deo svog sećanja. To je ptoizvelo krizu identiteta, kako kod samog Vahida Hamrasa, tako i kod društva kojem pripada.

* U romanu se dodiruju vera, verski ekstremizam, kult svetaca, sujeverje, strah i politička moć, ali ih ne poistovećujete. Gde vi povlačite granicu između vere kao autentičnog ljudskog iskustva i religije koja postaje sredstvo kontrole i opravdavanja nasilja? Koliko je za pisca u savremenom arapskom društvu teško da o toj temi govori bez autocenzure?

– U prošlosti je vera, kroz svoju lokalnu specifičnost oličenu u zavijama (islamskim svetilištima) i sufijskim redovima, doprinela očuvanju islamskog učenja i snažno potpomogla da se očuva identitet uprkos svemu što ga je ugrožavalo, satkavši niti bratstva među različitim etničkim grupama. Štaviše, emir Abdulkadir (1808–1883), jedan od najvećih vođa u istoriji Alžira, bio je sufija i đak zavije. U to vreme, zavije u Severnoj Africi bile su odbrambene osmatračnice protiv kolonizatora, kako oružjem, tako i verom. Naši preci živeli su u skladu sa islamom jer je i islam bio u saglasju s njihovom sredinom i često od pomoći u rešavanju njihovih pravnih pitanja. Međutim, nakon sticanja nezavisnosti Alžir se našao u ulozi mlade nacije, iscrpljene ratom za nezavisnost i preokupirane sopstvenom obnovom iz ruševina.

Tada nas je zapljusnuo talas ekstremizma sa Arapskog istoka, predvođen ispolitizovanim islamističkim grupama po nalogu globalnih sila. Infiltrirali su se u naše škole i na univerzitete, a zatim zaposeli ulice i zatrovali društvo snažnom propagandom propraćenom brošurama, televizijskim kanalima i specifičnim stilom odevanja. Sa promenom ekonomskih i globalnih okolnosti, društvo je počelo da posmatra sebe spolja a da u to vreme još nije steklo intelektualni imunitet. Pretrpelo je veliki potres: ekstremizam je počeo da se pojavljuje u svim društvenim krugovima, odjekivali su pozivi da se neistomišljenici proglase nevernicima, a mnogi su počeli da se poistovećuju sa Bliskim istokom prepuštajući se čisto religijskom narativu.

Upravo tu je do izražaja došla odsutna i namerno iskrivljena prošlost, te su ti mračnjaci uspeli da uvedu Alžir u mračni tunel tokom devedesetih godina. No alžirsko društvo danas počinje da stiče sopstveni imunitet i da se miri sa svojom istorijom uprkos svim njenim nedostacima. Ni do toga nije došlo tek tako – mnogi alžirski književnici neustrašivo su se suprotstavili diskursu zastrašivanja i terora. Iako je ih je većina stradala tokom devedesetih, preživeli su nastavili da pišu sa istom smelošću i žestinom u borbi protiv današnjih ekstremista, poput pisaca Amina Zavija, Muluda Mamerija, Rašida Budžedre i drugih.

* Žene u „Hamurabijevom oku“ često plaćaju cenu predstava o časti, sramoti, porodičnom ugledu i muškoj moći, pa nasilje nad njima prestaje da bude samo privatna stvar i postaje deo društvenog poretka. Da li ste preko njihovih sudbina želeli da pokažete jedno od najbrutalnijih lica patrijarhalnog društva?

– Širom sveta, žene su patile u patrijarhatu, a i dalje je tako. Danas se čak suočavaju sa još težim protivnikom, jer ih koriste kao marketinško sredstvo za prodaju proizvoda – što znači da su se prethodnih okova oslobodile samo da bi upale u neke druge. Postoje i kulturološke razlike koje ne smemo zanemariti, pa se tako žena u Severnoj Africi, na primer, razlikuje od one u Južnom Sudanu ili u Demokratskoj Republici Kongo.

Sloboda za Alžirku, naročito u društvu kojim se bavi ovaj roman, razlikuje se od one na Zapadu. Zapadna žena se nakon velike borbe oslobodila patrijarhata, ali ovde, u našoj alžirskoj kulturi – a naročito u prošlosti – žena je imala ključnu ulogu u nošenju društvenog tereta, o čemu svedoče brojni istorijski dokazi. Žene su kroz vekove nosile oružje u borbi protiv kolonizatora.

Oduvek su bile simbol borbe i vođstva, poput Lale Fatme N’Sumer (1830–1863), Džemile Buhired (1935) i Dihje (680–712) koja je vodila borbe protiv najmoćnijih vojski tog vremena, Vizantinaca i Arapa, i u mnogima odnela pobedu. Arapski osvajači nazvali su je „El Kahina“, proročica, zbog njene sposobnosti da predvidi planove i kretanje neprijatelja. Na našem veličanstvenom jugu, žena je ponos društva – kod Tuarega, na primer, žena hoda otkrivenog lica, dok muškarac svoje u potpunosti pokriva. Međutim, Alžirka je pretrpela posledice promena u samoj strukturi društva nakon sticanja nezavisnosti, usled kulturne i ideološke invazije sa Arapskog istoka. Izgubila je svoj ugled, a njena uloga svedena je na to da bude tek sredstvo za rađanje i brigu o porodici. Ipak, u poslednjim decenijama, žene su povratile svoju moć i zakoračile u sve oblasti života, do te mere da većinu diplomiranih studenata danas čine upravo devojke.

* Arheologija bi trebalo da bude potraga za istinom o prošlosti, ali u vašem romanu prošlost istovremeno postaje roba: arheološki predmeti imaju svoju cenu, a oko njih se ukrštaju novac, kriminal, vlast i strani interesi. Kome zapravo pripada kulturno nasleđe – državi, ljudima koji žive na prostoru na kojem je pronađeno, nauci ili čovečanstvu? Može li i arheologija, koja bi trebalo da čuva prošlost, postati oblik prisvajanja i moći?

– Kada su kolonizatori došli u Afriku, nisu to učinili s namerom da pomognu tamošnjim narodima i šire civilizaciju, kako su tvrdili, već upravo suprotno. Rušili su škole i istorijska zdanja koja su svedočila o dugoj istoriji, čak su i lokalnom stanovništvu zabranjivali kretanje po sopstvenoj zemlji. Prošlost, s druge strane, takođe nije bila pošteđena krivotvorenja: strani istraživači i orijentalisti posvetili su se proučavanju prošlosti kako bi u njoj pronašli sebe – ne da bi se poistovetili sa kulturama drugih naroda, već da bi se nad njima uzdigli, baš kako je to činio Napoleon i njegovi naslednici. Mnogi spomenici, statue i drevni dokazi afričkih civilizacija, umetnička dela i rukopisi rasuti su danas po muzejima i bibliotekama na Zapadu. Oduzeli su nam sve, prekrojili našu istoriju i pokušali da ubede potlačene narode da nemaju sopstvenu kulturnu bazu. To je filozofija kolonizatora koja se do danas nije promenila, samo je poprimila napredniji oblik.

* U romanu se pojavljuju i radnici iz drugih afričkih zemalja koji su izuzetno ranjivi, rade bez odgovarajuće zaštite i lako postaju predmet eksploatacije. Zašto vam je bilo važno da u priču uvedete i njihovu sudbinu? Da li društvo koje sebe pamti kao žrtvu istorijske nepravde ipak vrlo lako može da pronađe nekoga slabijeg prema kome će se ponašati kao prema Drugome?

– Zapravo, prisustvo likova iz nekoliko afričkih zemalja nije slučajno. Postavio sam ih u centar scene koja opisuje patnju svega što je afričko. Na taj način čitalac može da otkrije dubinu rascepa koji je zadesio afrički identitet. Mnoge su posledice viševekovne eksploatacije i ugnjetavanja, a među njima je i samoprezir, uz uzdizanje svega što dolazi od „Drugog“ – bilo da je to sa Zapada ili sa Bliskog istoka.

Poslednjih godina, sa porastom stope migracije u Evropu, Alžir je postao važna tranzitna stanica prema Mediteranu, a potom i Evropi. Mnogi migranti iz afričkih zemalja beže od bede uzrokovane glađu i ratovima, da bi potom bili prinuđeni da rade u građevinarstvu i poljoprivredi za najnižu nadnicu. Na delu je očigledna eksploatacija i užasno srozavanje dostojanstva i položaja tih ljudi. Kao pisac imao sam dužnost da na to ukažem, jer, na kraju krajeva, i mislima i telom pripadam tom veličanstvenom kontinentu.

* Sam naslov „Hamurabijevo oko“ priziva drevnu ideju „oko za oko“, dok se kroz roman neprestano sudaraju pravda i osveta. Kada institucije više nisu sposobne ili spremne da obezbede pravdu, da li je želja pojedinca za osvetom razumljiv odgovor na nepravdu ili upravo trenutak u kojem žrtva počinje da prihvata logiku svojih nasilnika? Može li osveta ikada da prekine krug nasilja?

– Dugo istorijsko iskustvo stečeno u bespoštednoj borbi protiv kolonizatora naučilo nas je da se silom oteto može povratiti samo istom takvom silom. Iz tog ugla posmatranja proistekla je i ideja o osveti glavnog junaka, Vahida Hamrasa. Nasilje je ponekad neophodno – štaviše, bez njega ne bismo ni opstali kao vrsta. Kada u nekom društvu nema pravde, pojedinac pribegava uspostavljanju sopstvene pravde zaobilaznim putevima, ali to dovodi do haosa i poremećaja u sistemu. Zbog toga su u Hamurabijevom zakoniku i doneti zakoni o odmazdi, kako bi se uveo neki red. Međutim, za Vahida Hamrasa, ćutati pred nepravdom znači pomiriti se sa njom i izdati one koje je smrt odnela. Osveta u ovom romanu nije stvar izbora, već odgovornost koja je pala na Hamrasova pleća.

* Po obrazovanju ste arhitekta, a „Hamurabijevo oko“ deluje gotovo arhitektonski konstruisano: istina se otkriva sloj po sloj, kao na arheološkom nalazištu, i svako novo otkriće menja ono što smo do tada smatrali pouzdanim. Koliko je vaše obrazovanje uticalo na način na koji gradite roman?

Arhitektura mi je pomogla u određenim aspektima pisanja, kao što su vizuelizacija prostora i opisivanje detalja koji su deo okruženja. Postoji posebna filozofija praznine i punoće, svetlosti i tame, volumena i boje. Sve to dolazi spontano dok pišem. Ipak, dok stvaram, ne razmišljam kao arhitekta već kao pesnik i pišem ono što mi nalažu osećanja i neprestano promišljanje.

Ipak, u romanu Hamurabijevo oko jesam zakoračio u novu oblast, oblast arheoloških iskopavanja. To je potpuno drugačiji svet, zasnovan na detaljima, sa preciznom naučnom terminologijom sasvim različitom od moderne arhitekture. Radio sam na tom elementu, pedantno istraživao detalje i stupio u kontakt sa jednom arheološkinjom iz Tlemsena koja mi je pomogla oko nekih pojedinosti. Duboko sam se posvetio toj temi mesecima pre samog pisanja romana, jer znam da je čitalac inteligentan i da ne prašta propuste. A taj važni detalj o iskopavanjima nije puki dekor u romanu, već predstavlja suštinu čitave ideje: što dublje kopate, otkrivate stvari koje će vas zapanjiti.

Iz arheologije sam naučio da svaki sloj zemlje otkriva specifično istorijsko razdoblje. Isto važi i za naše pamćenje – svaka epoha ima svoju istoriju i specifično sećanje. Ali mi, za razliku od arheologa, ne kopamo i ne istražujemo – mi zatrpavamo istoriju svojim ispraznim sukobima, ignorisanjem, zaboravom i lenjošću, a ponekad i zato što se plašimo da se suočimo sa istorijom. To i jeste tema romana: strah od suočavanja sa prošlošću, jer raj strah ima teške posledice i iz njega će se izvući samo oni koji imaju hrabrosti, znanje i dobru nameru. Hamras je želeo da razotkrije istoriju društva koje grca u neznanju i zato u romanu vidimo šta mu se dogodilo.

(Prevod s arapskog: Dragana Đorđević)

O sagovorniku

Alžirski pisac Uld Abdalah, rođen 1988. godine, po obrazovanju je arhitekta, a za debitantski roman „Van kontrole“ dobio je alžirsku nagradu „Ali Maaši“ za mlade stvaraoce, dok je „Hamurabijevo oko“ 2021. ušlo u uži izbor za Međunarodnu nagradu za arapski roman.